Аграрна политика

стп, ппак знатан, само благодарећп великом проценту рађања: 40 од 1000 за Сев. Србију, 31 за Бачку —Банат, 27 за Јужну Србпју, 24 за Црну Гору. 2 Смртност деце је нарочито велика на селу, али се она у велпко надокнађује бројним рађањем. После Светског Рата примећује се мање множење, чак и на селу, што је резултат свесног ограничавања порода. Сељанка впше неће да рађа неограничено, п то не само у Француској већ и у Немачкој, па и код нас. Ипак остаје да се на селу рађа впше деце него у градовима. Велнкп пораст сељачког становништва по себп није никакво зло, али оно постаје опасно у земљама неразвијене технпке, индустриске и пољопривредне, јер пзазива опадање удела у земљишном поседу, оскудицу у земљи и с друге стране обарање наднпца пндустриских радника у градовима, услед конкуренције јевтине радне снаге са села.

5. Село и пољопривреда су коанице градске динамике, у позитнвном и негативном смислу.

Било да је реч о техничким, економским, социалним, политичким, културним или моралним новинама или о наиуштању старих навика у животу, раду и друштвеном уређењу, свака промена наилази на отпор код пољопривредника. Томе су два узрока: 1) изолованост, заосталост и непросвећеност људи који станују на селу, изван градске цивилизације, скоро изван сваке цивилизације; 2) сама природа њиховога посла, који се обавља у савезу са природом, али и у борби са њом, који споро и несигурно даје плодове, и не допушта никакву наглост, никакво прескакање ни убрзавање. Човек са свла, кад се и не бави пољопривредом, статичан је, лаган, мудар, уплашен и опрезан; и у најдемократскијим друшгвима, себско порекло је један минус, једна отежавајућа околност за успех у животу. Пољопривредник, кад и не станује на селу, добија отисак свога занимања; ово га везује за једно место, за биљке, за животиње, за цео онај живи и органски светкоји зависи од његове пажње и старања, а ипак никад није потпуно у његовим рукама. А најчешће су сељак и пољопривргдник једно исто лице, и онда се гу удружују: статичност и консервативност, сујеверје и страх од наглих промена, па и од промепа уопште, гасивност у трпљењу и гешко решавање на покрет, везаносг за груду и за породицу, приврженоа нздији и држави, одзност вођама, верност старим и постојећим установама, чување традиције и начина рада, као и извесна морална стабилност.

Све ове особине су и много хваљене и много критиковане. Владајуће класе и странке искоришћују их да се одрже. Потлачени и

2 В. Станојевнћ, „Популација Краљевине СХС" у Нар. Енциклопгдији, 111, 499,500. / v- Г f/ v'.'-S ~

ВАЖНОСТ АГРАРА