Аграрна политика

Жан-Жак-Русо није, у својим расправама и романима, пспевао најлепшу хпмну земљи, селу н пољопривреди, а сељака, «при-

родног човека», чисто «дете природе», прогласио јединим правим човеком ? Па ипак, сувише јаки меркантилисти, у служби моћних краљева којима је требало много новаца за ратоваае,толпко су повлашћивали градове и градске радиности , да је пољопривреда била врло дуго жртвована.

Племство је живело у највећој раскоши Версаја и Парпза, а сељаци су били цеђени до крајњих граница. Зато је у Француској морало доћи до велпке физиократске р г акци]е , која се убрзо претворила у праву револуцпју, једну од највећих у. историји, У народнпм молбама које су биле поднете краљу поводом СкЈшштине Сталежа, у очи саме Револуције, налазе се, поред вапаја од феудалног притпска, и жалбе протпв градских привилегија и целог меркантилистичког система, који је тешко оптерећивао пољопривреду. У 18. веку, францускп сељак је у хорем положају него немачкп или енглескп. Племство се противило чак и реформама у емислу слободне трговнне житом, јер оамо није бпло привредно активно. Зато је Револуција морала битн радикална, и она је таква била. Сељацп су добили потпуну слободу , племство је скоро потпуно експроприсано у корист сељака и државе, и дата је слобода рада, на селу као у граду. Победничка буржоазпја ипак нпје заборавила да себи обезбедп јевтхшо енабдевање храном, онет путем повластица у корист градова.

У току 19. века, ситуацпја се још впше променпла у корпст сељаштва. Право гласања је било све општије, и сељачке масе су стално биле предмет владиног старања. Нигде у свету цене жита п брашна нпсу биле тако високе као у Француокој. Ни једна држава није у толикој мерп била сама себп довољна као Француска. Нпгде у књижевности, у доба романтизма (18201850) и натуралпзма (1850 —1890), село и сељацн нису у толпкој мери описивани, слављенп и анализованп (Жорж Санд, Балзак, Зола, А. Доде, Мопасан). Па ипак, француска пољопризреда има своја болна места: слаба производња и оскудица у радној снази. Отуда романтичан апел старога Мелина: «враћање земљи», којп је прихваћен као котва спасења; отуда озбиљни напорн да се у Француској почне права аграрна политика, која ће усавршити методе производње п решитп тешко питање пољопривредних радника. 1

2. Русија.

Русија одудара по својој аграрној историји од западно-европских земаља, чија смо три типична представника укратко приказали

1 Meline-ови последницп, Caziot, Roquette-Buisson, V. Boret и другн, доносе нове аргументе у корист његове тезе. Auge-Laribe, Н. и Ј. Hitier Да]у програм нове модерне аграрне политике. Вид. од првога: Le раузап Jranfais apres а guerre, Париз, 1922, а од друге двојице: Les problemes actuels de l agricuHure. Париз, 1923.

ИСТОРИЈА АГРАРНЕ ПОЛИТИКЕ