Аграрна политика

носним средствима? Кад се упапреди пољопршреда, прећи ће се на прераду наших сировина ( пољопршредне индустријг), а тек онда се може мислити на подизање наше индустрије за производњу алата и машина. За индустрије које већ постоје, као иза трговину и занате, битно је да се сељаци извуку из маказа, да се смањи наш земљораднички дефицит; да цене које они добијају дођуусклад са ценама које они плаћају. Два су пута за то: 1) да се смање цене фабриката; 2) да се увећају цене иољопривредних артикала. Поред царинске политике, ту може помоћи набављачко и гродајно задругарство. 1 Иначе, ако не појевтине фабрикати и не поправе се услови уновчавања, за пољопривреднике је скоро илузорно повећавати производњу.

2. Граду је потребно богато и напредно село.

Исто важи за однос пољопривреде и сељака према граду. Аграр је до сада био жртвован, Отуда је разумљиво што се сви пољогривредници велики, средњи и малп г ојављују према граду као једна целина, без обзира на имовне разлике које их деле. Они станују, живе и раде у пољу и на селу, дакле изван центара културе, гросвете и задовољстава. Цела данашња цивилизација, —као и све досадашње, носи битно градско обележје.У градове је одлазило и носило се све што је најбоље, у материалним добрима и у људским енергијама. Село је до сада само давало; оно тек нма да прима.

У току 19. века ну срвој четврти овогавека, нештоје учињено. Али то је несразмерно мало. Село је јошувек изоловано и усамљено. А самоћа је рђав саветодавац: у граду, она доносимисао о самоубиству , а у селу завист, пајниже од свих осећања. У великим градовима, људи су усамљени лично: зато се убијају. У пољу, сељаии су усамљени као сталеж: зато мрзе град п „гос^.оду 1- ', т. ј. све који нису сељаци. То онемогућава или отежава додпр са другим сталежима, класама и професијама.

Таква осећања су разумљива. Она нису добра, ни за град ни за село. Та два дела човечанства морају сг приближити. Рат међу њима био би а.чсурдан, ако мора да се заврши победом једнога. Он је нужан,акозначимерењ'е снага, такмичење, међусобно исгрављање, и ако то све има да доведе до хармоније. Уништити градове је исто тако немогуће као избећи индустрију. Разум заповеда да се искористе свп методи индустриске организације и повластице градске концентрацнје. Модеран човек њих се не може више одрећи. Али пољопривреда и

1 Томе треба да допрннесе и Прпвилеговано Друштво за нзвоз земаљскнх производа које се ове годнне створило у Југославији.

436

ЗАКЉУЧАК