Аграрна политика
да је економски положај сељака под Турцима био повољнији, лакши него онај у Европи , па и у северним ЈгугословеНским , крајевима. Најмањи притисак су осећали сточарииз Црне Горе, Хердеговине и Западне Србије (Шумадије), који су живели у покрету, у хајдучким грулама, наоружани. 1 Од њих су се највише рекрутовали граничари п војници преко Саве и Дунава, а онп су први и предузелњ борбу за ослобођење, на крају 18. п почетком 19. века. Предузимљивост, дурашност и борбеност Дпнарада, као и друге високе способности, што се ретко среће код сељака који су дуго трпели феудални прптисак, можда су делом шоследица вековног духовног одмарања и невеликог телесног напрезења, какво је могуће само у сточарском животу». 2 Доцније, рад земље п модерна државна управа и њих су везали за земљу и дисцпплпновали. Али за време Турака, «раја» је ужпвала прплично добар економски положај, нарочито док су спахије били војни чпновници, потчињени султану и покретни. Тежа је постала ситуацпја раје при крају 18.века, када су се иноге спахије претвориле у «читлук-сахибије», утврдиле се на земљп, п почеле систематскпју експлоатацију сељака. 3 У Босни је тако било још од почетка турске управе, јер су господари тамо примили Ислам, а доцније посталн и турским јавним чиновницима и офицприма. Зато је положај босанских сељака од увек био врло тежак, нарочито оних који су радили земљу. Они су најпре помагали ооманлиску војоку, да би се заштитли од својих ага и бегова, а пооле су потпали под аустриску «заштиту» (окупација 187 8), и ако ни једна ни друга сила нису ништа учиниле да олакшају њихов положај. У осталим балканским земљама, сељаци су турски притисак више осећали на својим личностима него на својим имањима. Нарочито су им тешко падали кулуци на јавним радовима, данак у крви (за јаничарску војску), и експлоатација од стране субаша. И ако је данак у крви прплично рано био укинут (17. век), ипак је положај сељака бивао и у тим земљама све гори, у колико је олабпла централна власт султанова, а расла локална осиљеност спахија (читлук-сахибија) и њихових субаша. При крају 18. века, на целом Полуострву, а у Бугарској, Старој Србији и Маћедонији, делимично у Румунији и у току 19. века, отање сељака се врло много приближавало ономе из Средњега Века,
1 Као такви су ти Срби нарочито па-чи у очи аустриским и мађарским властима, кад су прелазили приликом Велике Сеобе (1690): „живе под шаторима изван градова", „станују по земуницама", „нестални су и скиталице", „несталног су насеља", „груб, недисциплинован, на турски начин владаља навикнут народ". По разним немачким и мађарскнм изворима, др. Душан Ј. Поповић, Војводина, I, стр. 48; Београд, 1925. 2 Д-р Никола Радојчић, у Војвођани о Војводинч, стр. 14; Београд, 1928. 3 Извесно олакшање донео је ферман од 1793, који је укинуо читлуке и давање намета читлук-сахибијама, с тим да Срби плаћају само спахинско и царско. Прота Матија, Мемоари, стр. 19.
35
ПОСТАНАК И РАЗВОЈ АГРАРНЕ ПОЛИТИКЕ