Аграрна политика

да је у градовима бно „полет и благостање/'i док је „за сељаке потешко", па’те од глади, продају стоку да би платили данак. 2

Било је и позитивних аграрно-политичких мера, највише под Милошем, кад се Србија сређивала и организовала у сваком погледу. До 1818, спахије су живеле по свима иаланкама и варошима. Од тога доба, они се повлаче само у утврђена лгеста: Београд, Ужице, Ћунрија, Шабац. Доцније је Милош тражио да дођу сви у Београд. (1820 године било је у београдском пашалуку свега 900 спахија, према ранијих неколико хиљада.) Спахилуци су се продавали, а многе су и напушгали. Милош је неке купио, а још већи број је испоклањао својим пријатељима Турцима. Он је сам закупио сва државна имања и друге државне дохотке („мукаде"), и тако се страховито обогатио. Но он није допуштао да се створе нове спахије, од српских кнезова и старешина, нити каква великашка олигархија: бојао се за себе, а инародује тако било лакше. 3 Положај сељака је с те стране бивао лакши, али их Милош није осгављао на миру ни у друштвеном ни у приватном животу. Он је извршио највећи реформаторски nocao у нашем аграру: социалан, економски, технички. Сељаци су ослобођени спахиског притиска, илн је бар тај притисак у великој мери олакшан. Сада је требало подићи производњу и поправити начин живота. Пољопривредна производња је била врло оскудна, ограничена на оно што је најнужније за домаћи живот, и по врстама биља и животиња, ипо произведеним количинама, 4 Села су била раштркана, још много више него данас, у салашка насеља, и у колико је сигурност већа, у толико се више народа досељава у Србију, и захватају све даље у планину. Чак се приметило око 1836 да се „људи под планину или у саму њену внутреност насељавају, та.мо гору на-

1 Илија Марковић, обор-кнез нахнје шабачке (најплоднији крај Србије') пише 17. маја 1817 да је „народ збуњен с гладом и мре једнако од глади". Државна Архива, Кнеж. Канцеларија, 72-78. Старешина једне кнежине, Ннкола Станковнћ, пише Милошу 28. маја 1817 слично о стању у београдској нахији. Држ. Архива, Кн. Канц., из Остружнице, бр. 3. 2 „Не треба ти више од 500 гроша, пише 26. септембра 1816 Ст. Живковић Вуку Караџићу у Беч, пак да отворшп у којој ти лраго касаби, селу (онда још није било забрањено! Д■ Ј.) или паланки дућан па да живиш. _Ако ли пак волиш и механе мало држати, ракнје точити и проч. то ти нико не орани... Шабац се иа Баиру начинио да ти око има шга гледати..." Вукова преписка, i i>7 3 М, Гавриловић, М. Обреновић, 1, 259, 260, 264; 11, 328-338, 372-381. 4 Око 1820, кромпир је био велика реткост; пшеница се гајила н трошила само крај плодних река; кукуруз је био главни производ, којим се хранн цео народ; проја, грах, купус i! лук служе само за домаћу потребу (варошани сами производе за себе); виногради су нерадо гледани; од шљива крај куће сешрави шљивовица, носи у варош или се пије. В. и Н. Петровић, Грађа, i, 33-, ззз.

НСТОРИЈА АГРАРНЕ ПОЛИТИКЕ