Адам Бид

АДАМ БИД 91

је то срамота, ала си ти неваљало дете! Зар ни хвала господину капетану на поклону! — Ви сте врло љубазни, господине капетане, али она је до срамоте размажена; отац јој ништа не ускраћује, па је не можете научити реду. Зато што је најмлађа и једино женско дете.

— Смешна мала дундица; мени се баш таква допада. Али ја сад морам ићи, мислим да ме ректор чека.

Са „збогом“, са осмехом у очима и поклоном пред Хетом, Артур изађе из млекарника. Али се варао када је мислио да се на њега чека. Ректор се толико заинтересовао разговором са Дајном, да не би ни волео да гајенеко раније прекинуо. Сад ћете чути како је текао разговор између њега и Дајне.

ОСМА ГЛАВА Позив

Дајна је устала када су ушла два господина, али није испуштала из руку чаршав који је крпила;, учтиво се поклонила видећи да г. Ервајн гледа у њу, и иде к њој. Он није никада раније говорио с њом, нити стајао тако близу пред њом; и зато, када им се сад сусретоше очи, Дајна помисли: „Колико доброте у том изразу лица!“ Тај пријатан утисак морао је бити обостран, јер се г. Ервајн поклонио пред Дајном с благодарношћу и поштовањем, како не би боље могао ни да се нашао пред најдостојанственијом госпом из круга свога познанства.

— Ви сте гост у овом крају, ако се не варам2 отпоче г. Ервајн, и седе према Дајни.

— Да, господине, ја сам из Снофилда у Стониширу. Моја тетка је била тако добра и желела да се мало одморим од мог тамошњег посла; а била сам и болесна, па ме је позвала да останем код ње неко време.

— 0, ја се добро опомињем Снофилда; био сам тамо једном. .То је туробно, голо место. Зидали су тамо фабрику памука; али има од тог доба повише