Адам Бид

АДАМ БИД 93

њих, које су од вредности на том духовном послу. Чула сам да су се у Удружењу дигли недавно гласови против тога, али ја верујем да ће то опирање бити узалудно. Није људима дано да праве спроводнике куда ће поћи Дух Господњи, као што праве канале водене, говорећи: „Овуда ћеш поћи, а туда нећеш поћи“.

— Али зар ви не налазите да ту има извесне опасности за ваш свет — не мислим ту на вас, далеко сам од тога — не налазите ли, понекад, да и људи и жене воле да уобразе да су они спроводници за реч господњу; међутим су у великој заблуди; и према томе дају се на посао за који нису, и свете ствари излажу поругама. ' :

— Нема сумње да се и то дешава; међу нама је било и злонамерника, који су покушавали да обману. браћу; а има их и таквих који сами себе обмањују. Али код нас има средстава, дисциплине и поправке, да сеу сличним случајевима спречи што не ваља. Међу нама влада строг ред, и браћа и сестре бодро мотре између себе и чувају душе, као људи који морају полагати рачуна. Не може ту свако поћи својим путем, а за остале бити равнодушан, и рећи: „Зар ја да чувам свога брата 2" |

— Али реците ми, ако вас смем питати, а ствар ме јако интересује, како сте ви први пут дошли на мисао да проповедате 2

— ја, господине, заиста, нисам о томе мислила. Од своје шеснаесте године већ, ја сам говорила малој деци, и учила их; по који пут би ми се срце раширило, и ја бих говорила и у школи, а много пута сам се молила Богу с болнима. Али нисам осећала позив за проповед; јер, ако нешто не утиче на мене особито јако, ја најрадије седим код куће, сама, и мирна; чини ми се, у стању сам да тако седим и ћутим цео целцати дан, са душом која је сва потонула у мисао о Богу, као онај шљунак на дну воде у потоку у Врбаку. Мисли су, јел'те господине, нешто тако велико2 Оне нас прелију као какав огроман талас, ја им се тако волим подати, да заборавим и где сам,