Адам Бид

94 ПОРЏ ЕЛИОТ 5

и све што је око мене, и изгубим се у мислима 0 којима не бих могла дати рачуна, јер не бих нашла речи да искажем ни почетак ни свршетак тих мисли. Увек је тако било са мном, ма колико далеко да се враћам у свој живот; али понекад ми је долазило да говорим и против моје воље; речи су ми се тада јављале тако каошто сузетеку, зато што нам је срце пуно, и не можемо друкчије. То су били увек тренуци великог блаженства, само ја никад нисам мислила да би се то могло десити и пред великим скупом људи. Али, господине, ми смо као и деца, нас нешто води путем који ми не познајемо. У мени је одједаред устао позив да проповедам, и од тога доба ја више никад нисам сумњала шта имам да радим.

—- Али испричајте ми околности, како је све било оног дана кад сте почели да проповедате.

— То је било једном у недељу; са братом Марлоом, који је био човек у годинама, и један од наших проповедника, ишла сам до Хетона; то је село где становници зарађују хлеб радом у оловним рудницима, и где нема ни цркве ни проповедника, и људи живе као стадо без пастира. Има до села нешто јаче од дванаест миља идући од Снофилда; кренули смо изјутра рано, јер је било лето; ја сам на неки особит начин осећала божју љубав док смо се пели уз брдо; нема тамо дрвета, господине, као овде, па да небо изгледа мало, него видите небеса над собом разапета као шатор, и осећате да вас држе руке које су вечне. Али пре него што смо стигли у Хетон, брат Марло осети несвестицу, и побоја се да ће пасти. Био је преморен — за његове године — од бдења и молитава; и често још пешачио много миља да би ширио реч господњу и, преко свега, настављао да ради свој занат, да тка платно. Кад смо стигли у · село, народ га је већ чекао, јер је на једном ранијем скупу тачно био одредио место и време; сви који су жељно очекивали да чују Реч, скупили су се на оном месту где су кућице биле најгушће, како би и друге привукли да дођу. Проповедник тада осети да неће моћи проповедати; и збиља је морао свратити