Адам Бид

АДАМ БИД 95

Еби ваши _________--_________________

у прву кућу на коју наиђосмо, и ту лећи. ја онда одем да то јавим сакупљенима, мислећи: ућићемо у коју кућу, и ту ћу ја читати и молити се Богу с њима. Али док сам пролазила поред домова, и гледала старе изнемогле жене на вратима од кућа, и људе тврдих и упорних погледа, чије очи као да нису биле испуњене недељном свечаношћу, него изгледале као очи тупих волова које се никад нису подигле небу — ја осетих велико узбуђење у души, и дрхтах сва, као да неки силан дух улажаше у моје слабо тело. Одем онамо где се сабрала гомилица света, попнем се на ниски зид што је био подигнут уз падину брда, и отпочех говорити речи, које ми долажаху у изобиљу. Стаде се сабирати око мене свет из околних домова, и многи заплакаше због својих грехова, и од тога доба приђоше Господу. То је био почетак мога проповедања, господине, и од тога доба проповедам непрестано.

Дајни је испао из руку рад док је казивала своју причу, просто али искрено, пријатним, мало дрхтавим гласом, којим је владала над својим слушаоцима. Она се саже, покупи шивење, па настави даље да ради. Г. Ервајна је све јако интересовало. Мислио је у себи: „Глупак би био онај ко би овде хтео педагогисати и исправљати; било би исто тако узалудно, као држати проповед дрвећу да не расте онако како му је Бог рекао.“

— Зар никад не осетите незгоду због тога што сте млади — не осетите да сте лепа девојка у коју су људи упрли погледе» — рече он гласно.

— Нема у мени места за таква осећања, а верујем да ни они, који ме слушају, не долазе на такве мисли. Ја мислим, господине, кад се Бог даде осетити кроз нас, ми смо онда као она купина у пламену: Мојсију није ни на ум падало да сазна какав је био онај џбун; он је видео само светлост господњу. Ја сам држала проповеди људима најгрубље врсте, савршеним простацима, по селима око Снофилда, људима који су изгледали сурови и дивљи, али ми нико од њих никада не рече једне једине неуљудне речи, а врло често