Адам Бид

96 ЏОРЏ ЕЛИОТ

су ми љубазно захваљивали, склањајући се да кроз њихове масе прођем.

— То верујем, то верујем — рече господин Ервајн с нагласком.— А шта мислите о својим слушаоцима од прошле вечери 2 Налазите ли да су били мирни и пажљиви 2

— Врло мирни, господине; али нисам код њих опазила никакве знаке нарочитога утицаја, сем код једне младе девојке, Беси Кренеп, за коју сам осетила много сажаљења и наклоности кад сам видела да се сва њена младост предала лудостима и таштини. Ја сам после с њом и насамо разговарала, и молила се Богу, и верујем да се све то дотакло њена срца. Али сам запазила: у овим селима, где народ живи мирно, између зелених пашњака и тихе воде, радећи земљу и подижући стоку, да се ту тешко прима реч господња; сасвим је друкчије у великим градовима, на пример у Лидсу, где сам једном походила једну свету жену која тамо проповеда. Чудновато је како је богата жетва у душама тамо, у оним улицама с великим зидовима, где вам се чини да пролазите кроз тамничко двориште, и где вам уши пуни искључиво шум напора. Ја мислим да ће то бити отуда што верска обећања падају слађе на душу оних чији је живот мучан и таман; душа у толико више жедни, у колико је телу теже.

— Да, тако је, наше фармере није лако узбудити. "Они гледају на живот тако мирно као и на своје овце и волове. Али имамо ми овде неколико интелигентних радника. Ви се сигурно познајете са породицом Бид; Сет Бид је такође методист.

— Да, ја познајем Сета врло добро, а његова брата Адама нешто мало. Сет је пријатан младић, искрен, и увек благ; а Адам је као древни патријарх Јосиф, вешт мајстор, пун знања, и веома нежан према брату и рођацима.

— Ви ваљда и не знате за жалост која их је баш сад снашла2 Њихов отац, Матија Бид, удавио се синоћ у потоку у Врбаку, скоро пред самим вратима своје кућице. Ја сад идем да посетим Адама.