Адам Бид

АДАМ БИД 103

као кад би се жена лепо обукла па узела под руку мајмуна да иде у шетњу“.

Све је то било казано у фигури, али је ипак довољно јасно одавало мисли гђе Појзер о Адаму; и ако би она и њен муж можда и друкчије гледали на ту ствар да им је Хета била рођено дете, овако, било је јасно да би са радошћу примили понуду Адамову да узме њихову рођаку без паре мираза. Јер шта би друго чекало Хету, него да буде негде слушкиња, да је ујак није узео к себи, и држао у кући као помагачицу ујни, чије здравље је после порођаја с Тотом ослабило, тако да је могла само надгледати рад слушкиња и чувати децу. Али Хета никад.није давала Адаму никакве наде. Чак и у тре нуцима, кад је била потпуно свесна да Адам стоји далеко изнад свих осталих који за њом погледају, није јој долазила помисао да пође за њега. Њој је само било пријатно знати да је тај снажни, способни и проникљиви човек у њеној власти; и љутила би се кад би показао знак да покушава ослободити се испод јарма њене кокетне тираније, и окренути се кроткој Марији Барџовој, која је опет била благодарна за најнезнатнију пажњу од његове стране. „Ах, зар Марија Барџова, с оним испијеним лицем: метне ли на себе ружичасте пантљике, дође у лицу жута као восак, а коса јој зализана као затегнута памучна канура.“ И зато, када би Адам по неколико недеља изостао од Појзерових, или на други неки начин показао да се одупире својој страсти, сматрајући је за глупост, Хета би се потрудила да га поврати у своје мреже, тиме што би се показала мека и застрашена, тобож забринута због његове равнодушности. Али поћи за Адама, то је била сасвим друга ствар! Ништа је на свету не би могло навести да то учини. Њени образи се никад не обојише ни најслабијим руменилом кад би се споменуло његово име; срце у њој никад није заиграло кад би га видела да пролази стазом испод прозора, или да јој изненада прилази кроз ливаду; кад би се његове очи зауставиле на њој, она ништа друго није осећала до хладни