Адам Бид

АДАМ БИД 13 =

и

сигурно није право што се онаето тако прави будала. Чуо сам говорити да тим методистима нема лека кад им се та буба усели у главу; понеки просто пошашаве од те њихове вере. Али та млада девојка | је, како сазнајем, сасвим тиха и мирна; ја сам још је нисам видео.

— Баш бих волео да имам времена да је видим, али морам даље. Већ сам се и тако задржао, и скренуо с пута на двадесетак минута, да видим овај дворац у долини. То је, чини ми се, сквајра Дониторна имање 2

— Да, господине, то је племићски дворац Дониторна, јесте. Дивни храстови, 'јел'те, дивни2 Ја то све знам, господине, јер сам у њих био петнаест година подрумар, у Дониторнових. Наследник је капетан Дониторн, сквајра Дониторна унук. Баш сад о сенокосу постаће пунолетан, па ћемо имати свечаност, фину. „Сва та земља, што је видите унаоколо, његова је, тога сквајра Дониторна.

— Лепо је то парче земље, Бога ми, чије је да је — рече путник, нењући се на коња. — А виде се ту и лепи, стасити млади људи. Срео сам једнога момка каквог у животу нисам видео, пре једно пола сата, кад сам јахао уз брдо; дрводеља, широких. плећа, црне косе, црних очију, а иде као војник. Требају нам такве делије да лупамо Французе.

· — То вам је, господине, Адам Бид, сигурно је он; син Тијаса Бида ; њега зна и мало дете у овом крају. То је необично вешт радник и учеван младић, а јак као земља. Драги господине — извините што вам тако кажем — тај може да вам пропешачи четрдесет миља на дан, а у стању је да подигне сто ока. Необично га воле господа из ове околине; капетан Дониторн и пастор Ервајн много га поштивају. „Али је мало. охол, и осица.

= Е, збогом, газда, морам даље.

_ — Слуга понизан, господине, лаку ноћ.

Путник ободе коња и појаха брзо у село; али кад дође до Утрине, лепота предела у десно од њега, чудновата супротност између групе сељака и четице