Адам Бид

14 ЏОРЏ ЕЛИОТ

методиста крај јавора, а можда још више радозналост да види младог женског проповедника — доведоше у искушење његово старање да што пре настави пут, и он заустави коња.

Утрина је лежала на крају.села, а одатле- се пут рачвао: узбрдо, ка цркви, и низбрдо, вијугајући, у долину. На оној страни Утрине, која је била према цркви, пружио се непрекидни низ кућа, покривених кровином скоро до саме црквене капије; а на супротној, северо-западној страни, није било ничега што би сметало погледу на зелене сочне ливаде, на шумовиту долину и тамне масе удаљених брда. Тај богати, таласасти ломширски крај, којем је припадало и село Хејслоп, лежао је до саме камените границе среза стониширског, над којим се наднела кршевита планина; изгледала су та два краја као каква лепа и свежа сестрица, која је узела под руку неотесаног, крупног црнпурастог брата. Само два три сата јахања, и путник прелази из пустога, голога краја, изукрштанога громадама хладнога сивога камена, у предео где пут кривуда под штитом шума, где је пуно брежуљака, опточених живим оградама, тучним ливадама и густим житом, и где се на све стране могу видети лепи

старински летњиковци, у долини или на узбрдици, |

или понеки салаш, са дугим амбарима и читавим редовима златних стогова, и по који сиви црквени торањ, што се промаља из живописнога сплета дрвета, кровина и тамно црвених црепова. Баш "у таквој слици јавила се и хејслопска црква нашем путнику, кад се стао пети благом узвишицом што води на убави плато; са тога места, близу Утрине, отварао се пред њим лепи крај са свим својим карактеристичним детаљима. Далеко на хоризонту, дизале се велике купасте масе брда, џиновски бедеми који као да хоће да заштите тај житни и травни предео од дрских и гладних северних ветрова; али ипак не толико далеко да би остали сакривени у ружичастој магли; напротив, могле с“ се лепо видети њихове зелене падине, попрскане белим мрљама оваца, чији покрети се, наравно, нису распознавали, али су се лако

и ОЈ аса аза о мо о а а _—

Мај ах