Адам Бид

16 | ЏОРЏ ЕЛИОТ

даље од методиста на Утрини, и избегавали на тај начин да се истоветују са заинтересованим слушаоцима; јер, не би се међу њима нашао ни један који не би одмах порицао да је дошао да слуша „проповедницу“, и тврдио да је дошао само тако, да види „шта се то ту дешава“. Мушкарци су се највећим делом окупили близу ковачнице. Али немојте мислити да су се сабили сви у једну гомилу. Сељани се никад тако не скупљају; шаптање је код њих непозната ствар; говорити тихим гласом, то они не умеју, баш као ни волови или јелени. Прави ће сељак окренути леђа ономе с ким разговара, добацивши му питање преко рамена, као да не жели чути одговор, и измаћи ће се корак два баш онда кад разговор дође до вр-

хунца занимљивости.“ Тако ето ни она група у бли-

зини ковачевих врата не беше густо збијена, и не заклањаше Чада Кренеџа, ковача главом, који, скрштених гаравих руку, стајаше' наслоњен на довратак, с времена на време громогласно се смејући својим шалама; он је те шале, очигледно, истицао над пецкања Бена Вижљавка, који се беше одрекао задовољства у крчми, да би дошао и познао живот у једном досада непознатом облику. Џошуа Ран пак подједнако је презирао досетке и једног и другог стила. · Кожна кецеља Ранова, и његов кисео израз лица, одавали су да је он сеоски обућар; а његова истурена брада и трбух, и његови немирни прсти, то су били финији знаци, да се необавештеном странцу каже да се налази уједно и пред сеоским црквењаком. У Џошуи Рану је кувао гњев; али дотле још не беше отворио уста, сем што је рекао, у дубоком звучном басу, као из каквог виолончела: „Сиона, царја 2'орејскаго, јако во вјек милост јего; и Ога, царја васанскаго, јако во вјек милост јего...“ цитат, који, рекло би се, једва да је „у вези са тренутним догађајима; али, као и код сваке друге неправилности, ако човек позна природу

ствари, нађе да је све оно"чудновато ипак у природној вези.' Џошуа Ран је хтео да у души својој сачува достојанство цркве пасупрот овом насилном упаду мето-.