Адам Бид

АДАМ БИД. 47.

диста, па како је то достојанство било у вези са његовим звучним одговарањима у цркви, природно му се наметнуло да каже један део псалма који је читао прошле недеље поподне на служби.

Жене, као много радозналије, изашле су биле до саме Утрине, одакле ће моћи ибзлиже да виде квекерско одело и чудновато држање методискиња. Под јавором су стајала нека мала кола, која су била донесена од колара да послуже као трибина; а око кола неколико клупа и две-три столице. Неки су се методисти ту одмарали; затворених очију, као да се моле Богу, или да су утонули у размишљања. Други су стајали, сељацима окренутих лица, на којима је био израз тужнога саосећања, што је јако занимало Беси Кренеџову, ђаволасту кћер ковачеву, коју су сви звали „Чадова Беси“, и која се једнако питала: „Што ти људи изгледају тако некако.“ А баш она лично је била предметом њихова нарочитог сажаљења; ево зашто: зачешљала је косу уназад и подавила је под капицу, која јој је стајала на врх главе, зато, да би се видео накит; накит којим се она више поносила него својим руменим образима; а то су биле велике округле минђуше од лажног драгог камена; тај накит, уосталом, нису презирали само методисти, него и Бесина рођака и имењакиња, Тимотијева Беси, која је, са много рођачких осећања, већ више пута пожелела да „те минђуше“ однесе ђаво.

Беси Тимотијева, иако је задржала своје девојачко име међу познаницима, одавно је већ била жена Риђега Џима, и имала лепу збирку драгоце_ ности друге врсте, од којих је довољно да поменем трунтасту бебу коју је држала у наручју, и тучкастог петогодишњег дечка, у панталоницама до колена, и у црвеним чарапама, који је носио о врату зарђану канту од млека уместо добоша, и којега је брижљиво обилазио мали Чадов јазавчар. Тај мали дечко, познат под именом Бен Тимотејеве Беси, био је дете испитивачког духа, и без и труни лажне скромности; као такав беше одмакао далеко од групе

%. 5 - 2