Адам Бид

534 ЏОРЏ ЕЛИОТ

помогнемо. Што човек има више познавања, све боље ради свој посао; а осећај је нека врста знања.

Дајна је ћутала; она је побожно гледала у нешто што је само она видела. Адам настави своје разлагање. — А ви можете чинити исто што и сада. Нећу од вас тражити да идете недељом са мном у цркву; можете ићи кудагод вам је воља међу народ, и учити га; јер, иако ја више волим цркву, нећу своју душу да стављам над вашу, као да је боље да послушате моје речи него своју савест. И моћићете помагати болне колико и досада, имаћете и више средстава да им учините коју олакшицу; и живећете међу својим рођацима, који вас воле, и можете им помагати, и бити за њих благослов до њихова последњега дана. Доиста, Дајна, били би исто тако близу Богу као и да живите самачким животом, и далеко од мене.

За неко време Дајна не одговори ништа. Адам је једнако држао њене руке, и гледао у њу скоро треперећи од страха; тад му она окрете своје озбиљне очи пуне љубави, и рече скоро, тужним гласом: — Адаме, истина је то што ви кажете, и има доста сестара у којих је већа снага него у мене, и чије се срце старањем око мужа и порода само још проширило. Али ја немам вере даће тако бити и самном, јер откад је моја наклоност према вама постала врло велика, у мени је мање мира и радости у Господу. Осетила сам да ми се срце некако поделило. Размислите како стоји са мном, Адаме: живот, којим сам живела, јесте као земља коју сам блажено газила од самог детињства; и кад зажудим да пођем за гласом који ме позива у другу земљу, коју не познајем, ја страхујем да душа моја, оданде, не зажали за пређашњим блаженством којег сам се одрекла; а где се увуче сумња, ту нема савршене љубави. Ваља ми чекати јаснији знак; морам отићи од вас, морамо се потпуно покорити Његовој Вољи. Тражи се од нас покаткад да своје природне и оправдане Орела ставимо на жртвени олтар.