Адам Бид

АДАМ ВИД 533

тако ме је била обузела, да ми је душа изгубила слободу, и постајала робом земног осећања, и ја сам се забринула и побојала: шта ће бити самном. Јер,у свима другим наклоностима, ја сам задовољна била ако ми се враћало мало, или чак и нимало; а. одједаред је моје срце почело да гладује за исто толиком љубављу с ваше стране. И ја сам била на чисто да се морам борити с тим као са великим искушењем, и заповест је била јасна: да имам да одем.

— Али сада, мила, мила Дајна, сад знате да вас волим више него ви мене,... сад је сасвим друга ствар. Ви нећете мислити на одлазак, остаћете, и бити моја мила жена; а ја ћу захвалити Господу за даровани ми живот више и боље него икада досада.

— Адаме, мени је тешко оглушити се о све то... ви знате да ми је тешко; али ме је силан страх обузео. Мени је тако као да сте пружили руке, и позивате ме да приђем и узмем лакши живот, да живим за своје лично задовољство, а Исус, Човек Туге, стоји и гледа у мене, и показује ми на грешнике и паћенике и уцвељене. Ја сам то исто видела толико пута, седећи у тишини и у мраку, и големи ме страх спопадао да не постанем неосетљива, и самољубива, и да не престанем носити вољно крст Спаситељев.

Дајна склопи очи и прожма је лака језа. Она настави: — Адаме, ви нећете желети да пођемо за неком срећом а да изневеримо ону светлост која је у нама; ви не можете веровати да би то могло бити добро. Ми се слажемо у томе.

— Да, Дајна — рече Адам тужно — никад вас ја нећу гонити на што било против ваше савести. Али ја не могу да се оканем наде да ви можете доћи до другог уверења. ја не верујем да ваша љубав према мени може затворити ваше срце; она само може умножити оно што је пре било у вашем срцу, а никако умањити; јер, мени се чини да је са љубављу исто тако као и са тугом; у колико их више познајемо, у толико смо више у стању осетити какав је, и какав може бити живот других људи, а онда морамо бити само још нежнији према њима, и јаче желети да им