Адам Бид

540 - ЏОРЏ ЕЛИОТ

— што уосталом није био случај. Појзер, у врх стола, имао је доста посла око сечења ростбифа, и није слушао разговор између Бартла Масеја и Крега.

— Изволите, Адаме — рече г-ђа Појзер, која је стајала и гледала да Моли и Нанси служе како је ред — за вас смо оставили место овде, између Бартла Масеја и мушкарчића. Штета што нисте дошли да видите пудинг кад је био цео. ·

Адам са зебњом погледа унаоколо: да спази четврту женску прилику; али Дајне није било ту. Бојао се да запита где је; сем тога, његову пажњу привукоше поздрави, и тако му оста нада да ће Дајна можда ипак бити негде у кући, само је можда нерасположена за весеље уочи свога одласка.

Милина је било погледати сто, и Мартина Појзера округло и добродушно лице и крупну појаву у прочељу стола, како нуди људима печење што се пушило, и како се радује кад му се празни тањири враћају. Мартин, иначе увек при добру апетиту, сада истински заборави да доврши своје печење, толико је уживао да посматра, кад није имао да сече печење, како други сладе вечеру; та то су били људи који су целе године, изузев Божића и недеље, јели хладно јело за ручак, и тако рећи с ногу, под неком оградом, и пили пиће из дрвених судова, са задовољством надавно, али на начин како пију пловке а не људска створења. Мартин Појзер се трудио да бар у неколико осети како мора пријати тим људима топао ростбиф и свеже пиво. Накривио је главу на једну страну, уста му се развукла, а гуркао је Бартла Масеја, и посматрао мало ћакнутога Тому Толера, који је таман добио другу порцију ростбифа. По Томином лицу разли се осмех задовољства кад се тањир нашао пред њим, између виљушке и ножа, које је држао уздигнуте као да су освештане воштанице; али му је задовољство било и сувише велико, те није могло да се излије само у осмеху, него је избило још и у једном отегнутом „Охохо о о“, да онда опет пређе у тешку збиљу, чим се нож и виљушка бацише на плен. Мартина Појзера крупна фигура сва се тресла од пригу-