Адам Бид

АДАМ БИД . 541

шеног смејања; он се окрену г-ђи Појзер да види: да ли и она гледа у Тому, и очи мужа и жене сусретоше се с погледом пуним доброћудог задовољства.

Тома Толер био је маза на фарми, где је изигравао, у неку руку, улогу домаће будале; недостатке у практичном раду допуњавао би згодним одговорима. Његове су досетке, истина, биле као млатило, које удара насумце, али покаткад ипак убије неку муву. При стрижењу оваца и при косидби те су се досетке често понављале.

Изузимајући Томе, Мартин Појзер се поносио са својим слугама и радницима; сматрао је да су они најдостојнији онога што зараде, међу свима запосленицима на Дониторновом имању. Ту је био, на пример, Кестер Бел, старац с кожном капом и читавом мрежом бора на лицу, препланулу од сунца. У целом Ломширу тешко да се ико разумевао око „суш“ тине“ земљорадничког посла као он. Он је био један од оних неоцењивих радника, који не само што имају руку за сваки посао, него све, чега се лате, израде тако да нико не може боље. Истина, колена његова су у то доба већ клецала, и испадала некако свако на своју страну, тако да је Кестер ходао уз стално "клањање, као да је најучтивији човек на свету. Уосталом, такав је и био, али морам додати да је предмет његовога клањања била пре свега његова сопствена умешност, којој је он одавао особито поштовање. Његово је било да завршава стогове; ако се ишта могло сматрати као његова особито јака страна, то је било покривање стогова. Кад је већ све било садевено, Кестер би, недељом, дошао од своје куће, која није била далеко, и онако у празничном оделу застао на улици, и са извесне даљине проматрао свој рад, мењајући место да би сваки стог видео са најзгодније стране. Кестер је био стари нежења, и за њега се веровало да има пуне чарапе новаца, због чега је његов господар, кадгод би дошло вече исплаћивања, збијао шалу с њим; не неку нову шалу, и неумесну, него стару, опробану од толико времена. „Млади газда је неки весељак“, рекао би често Кестер, који је