Адам Бид

542 ЏОРЏ ЕЛИОТ

почео каријеру код старога Мартина Појзера, као слушче које је плашило птице по усеву, те никако није могао да се -одвикне да садашњег Мартина сматра младим. Мени није зазорно што овде помињем старога Кестера: и ви и ја дугујемо много жуљевитим рукама таквих људи, рукама одавно већ помешаним са земљом коју су свесрдно превртале и ситниле, трудећи се да јој отму што боље плодове, а узимајући врло мали део као плату.

У дну стола је седео Алик, сточар и старешина над млађима, груба лика и широких плећа, који се није најбоље мирисао са Кестером; нису ни општили друкчије него да један другога закаче; јер, иако су обојица били подједнако вешти у подизању ограда, шанчењу и нези око оваца које се ојагњиле, много су се разликовали у мишљењима о својим заслугама. Алик, ваља рећи, није био нимало сладак; говор му је био увек помало набусит, а он, онако плећат, изгледао је налик на булдога. „Не мешајте се ви у моја посла, а ја нећу у ваша.“ Али је био толико поштен, да би пре и зрно овса преполовио, него што би узео за се више од оног што му припада; а тврдичио је са господаревом својином као са својом; бацао је што је могућно мање, јечмених очинака живади; кадгод би јаче захватио шаком, учинило би му се да је то раскош, и чисто би га негде заболело. Доброћуди Тим, кочијаш, који је јако волео своје коње, стално је био љут на Алика што је овај скомрачио са зобљу; ретко би проговорили по коју реч, а да се погледају, никад, чак ни преко чиније с хладним кромпирима; али како је то био њихов обичан начин према свима и свакоме, погрешно би било мислити да је њихово међусобно опхођење било нешто друго до пролазна нељубазност. Буколички карактер Хејслопа, опажате, није био баш сасвим онако весео и насмејан како се то виђа у пределима које сликари пеизажа сликају. Код земљорадника је тешко видети благе осмејке; нема поступности између крајности, између воловске озбиљности и смеја. За истим столом, међу Појзеровим радницима, био је и крупни Бен Толовеј, врло снажан