Адам Бид

544 ЏОРЏ ЕЛИОТ

Чашу у здравље газди, Што гозбу ову даје, Чашу у здравље газди, И домаћици такође.

Нека му пос'о: цвета, Ма шта да руком такне; Ми сви смо му слуге, Чинимо што нареди.

А сад, пре треће строфе, или хора, који је певан фортисимо, и уз пратњу силне лупе у сто, што је чинило утисак кимбала и бубња — напунише Аликов пехар, и он је имао да га испије пре него што се строфа сврши. |

Пијмо децо, пијмо!

Пази, не просипај по столу; Ко проспе, испија двапут, Господар тако хоће.

Кад је Алик успешно прошао кроз пробу о мушкој дурашности, дође ред на старог Кестера, десно до Алика; и после тако даље, док сваки редом не испије литар који му је посвећен, а све уз пратњу хора. Тома Толер постара се да као случајно мало проспе; а госпођа Појзер (и сувише званично, како се учинило Томи), умеша се да га ослободи казне.

За слушаоца с поља било би необјашњиво зашто се оно „Пијмо децо“ толико понавља; јер, кад би се нашао унутра, видео би да су, засада, сви били трезни, и већина још и озбиљна; код тих радника је постојао сталан и поштовања достојан обичај, да се, као и даме и господа од реда, само нагну над својим пехарима и смеше. Бартл Масе, чији је слух био јаче осетљив, изашао је био напоље још у почетку церемоније, да види какво је време; своје проматрање није био још завршио, кад му пауза од пет минута објасни да је песми „Пијмо децо“ крај, и да се неће поновити пре него што протекну других дванаест месеца. Највише су зажалили Тота и дечаци;