Адам Бид

АДАМ БИД | 545

њима је тишина била досадна, после оне славне лупњаве коју је и Тота, седећи на коленима очевим, увел чавала лупајући својом малом снагом и малом песницом.

А кад се Бартл вратио, појавила се општа жеља за соло музиком, после хора. Нанси изјави да Тим, кочијаш, зна песму, и да „увек пева у штали као шева“; нашто Појзер рече: „Тиме, голубе, да чујемо!“ Тим је изгледао као ован; оборио главу, и каже да не уме да пева; на то цео сто прихвати да храбри Тима. То је била прилика да се људи пусте у разговор; свако је сад могао рећи: „Деде, Тиме!“, само не Алик, који никад није себи допуштао да говори кад није потребно. Најзад, онај што је седео до самога Тима, Бен Толовеј, поче пропраћати мољакање још и мувањем лактом, нашто се Тим разбесни па му рече: „Остави ме, разумеш ли, јер ћу ти запевати песму која ти се неће допасти.“ Има границе стрпљењу и најдобродушнијег кочијаш' и тако Тима нико више није салетао.

— Дела, Давиде, ти си певач — рече Бен, који је хтео показати да га није збунило што се малочас десило са Тимом. Певај ону: „Моја драга је ружа без трна.“

Давид, који је волео песму, био је младо момче расејаног изгледа, што је долазило, вероватно, од јаке разрокости, а није била никаква духовна карактеристика; јер, ето, он не оста равнодушан према Беновом позиву, него поцрвене, насмеја се, превуче преко уста, и све то се могло сматрати као знак да попушта. Неко време су сви сасвим озбиљно желели да Давид запева. Али узаман. Лиризам те вечери пао је некуда на дно, и није било начина да се опет дигне. у

Међутим је разговор у горњем делу стола окренуо путем политике. Крег није био с раскида да овде онде проговори коју о политици, и при том је много више полагао на мудро. просуђивање ствари него на специално њихово познавање, Он је видео

35