Адам Бид

»

554 ЏОРЏ ЕЛИОТ

а бол је бол, и ви не можете променити њихову природу увијајући их у друге речи. Није остали свет створен мене ради, па да мислим да је све у реду само ако ствари испадају повољно по мене“.

Али није зазорно осетити да потпунији живот, који нам је донело неко тужно искуство, вреди онај део муке што смо лично претрпели. Није ни могућно имати друго осећање; каошто би било немогућно човеку са белом навлаком на очима жалити због болне операције којом је његов мутни вид, што је људе опажао као нека дрвета у кретању, повраћен у вид који опажа јасне контуре и сјајан дан. Пораст виших осећаја у нама јесте као пораст подобности које са собом доносе осећање нове снаге; ми не можемо више желети да се вратимо уској симпатији, баш каошто сликар или музичар не жели да се врати грубљем начину, или филозоф мање потпуним формулама.

Нешто слично таквом осећању проширеног бића носио је у себи Адам, када је, тога недељног јутра, јахао друмом уз живо сећање на прошлост. Његови осећаји према Дајни, нада да проведе живот с њом, то је она далека и невидљива тачка којој га је повело оно тешко путовање из Снофилда пре осамнаест месеца. Његова љубав према Хети била је нежна и дубока — тако дубока да јој се корени никад не могу повадити — ало је зато његова љубав према Дајни боља и драгоценија; она је изданак оног пунијег живота који му је дошао после доживљења велике туге. „Као да ми је дошла нова снага, — рече сам себи — што волим њу, што знам да она воли мене. Од ње ћу тражити да ми помогне да видим ствари онакве какве су. Јер, она је боља него што сам ја. У ње је мање личног и охолости. А имати више поверења у другог него у себе, то је осећање које човеку даје слободу, тако му је као да се може кретати сасвим без страха. ја сам се увек тешио да знам више од своје блиске околине; али јадан је то живот кад се не можете понадати у оне који су вам најближи,

| – ПН