Адам Бид

АДАМ Бил 553

што је потребно. Једно вече седео је дуго у ноћ и писао јој писмо, али сутрадан га сагорео, бојећи се утиска од њега на Дајну. Било би му горе да добије неповољан одговор писмом него из њених уста; у њеном присуству ће се лакше измирити са њеном ВОЉОМ. |

Ви назирете шта је у ствари: Адам је жудео да се види са Дајном, а кад та врста жудње дође до извесног ступња, заљубљен човек тражи да је засити, макар му то упропастило сву будућност.

А шта би зло учинио да оде у Снофилдг Дајна се не би наљутила на њега због тога; она му није забранила да дође; она мора бити и очекује да он ускоро дође. Друге недеље месеца октобра такав поглед на ствар учинио се Адаму толико јасан, да је већ био на путу за Снофилд; овог пута је јахао, јер су му часови били скупи, а позајмио је за путовање доброга касача Џонатанова.

Колико. успомена га праћаху на том путу! Он је често ишао до Окбурна и назад после оног првог путовања у Снофилд; али, тамо иза Окбурна, оно сиво стење, изломљен предео, јадна дрвета, као да му поново казиваху мучне прошле догађаје које је његово срце тако добро знало. Међутим, ниједан нам доживљај, после извеснога времена, није сасвим оно што је пре био; или бар ми, који га читамо, нисмо за њ исти тумачи који смо и пре били. Тако Адам одјутрос носаше нове мисли кроз овај сури предео, мисли, које дадоше промењено значење догађајима из прошлости. Е

Ниска је, себична, чак безбожна она душа, која ужива и захвална је за неко зло, које је некога ранило и уништило, а за њу постало извор непредвиђенога добра. Адам није никако могао престати да жали због оног бола који му је некада био тако близак; он није никад захваљивао Богу за туђу беду. И кад бих ја баш и била способна да узмем случај тако ускогруде радости у Адамову корист, знам да је он човек који не би могао понети то осећање: он би затресао главом и рекао би: „Зло је зло,