Адам Бид

1

ЕР= И ПИ

џ

једном рекне човеку да га воли, може после говор

552 ЏОРЏ ЕЛИОТ

1: ДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА. Састанак на брду.

Адам је разумео зашто је Дајна похитала да оде, ; 4 те је из тога изводио више разлога за наду него за очајање. Она се побојала да је јачина осећаја према њему не омете да чека и саслуша последњи лутокај ; из душе. |

— Да сам јој бар рекао да ми пише — мислио је у себи. — Али и то би је могло донекле помутити, ко зна. Њој је потребно да буде потпуно мирна, на свој начин, за неко време. Ја немам права да будем нестрпљив и да је прекидам својим жељама. | Она ми је казала своје мњење; а она није девојка да једно говори а друго мисли. Очекиваћу стрпљиво.

То је била Адамова паметна одлука, и она се одржавала одлично прве две три недеље дана, потхрањивана успоменама на Дајнину исповест у недељу поподне. Има чудновато велика снага надања и вере у првих неколико љубавних речи. Међутим, средином октобра та се одлука почела видно коле: бати, и показивати опасне знаке исцрпености. Не. деље постадоше необично дуге. Дајна је морала им ти више него доста времена да се реши. Кад же

шта хоће, човек је једнако у заносу од оног пр гутљаја ватренога напитка, и слабо мари какав бити други; он гази по земљи еластичним корацим и за њега нема више тешкоћа. Али та врста жа догара, успомене се временом тужно расплину, и нису више довољно јаке да нас оживљују. дај није имао више толико самоповерења као ра није: почео се прибојавати да је стари начин живо Дајну сасвим обузео, и да га никакав нови осећ неће моћи победики. Да није тако, она би му за цело писала, да га какогод утеши; али изгледа као она налази да баш треба да му убије сваку над Кад нестаде поверења код Адама, нестаде и стрпље и онда му дође мисао да треба сам да пише: да замо, Дајну да га не оставља у мучној сумњи дуже не