Адам Бид

562 ЏОРЏ ЕЛИОТ

мали Адам пружи ручице, готов, по обичном простаклуку све деце, да одмах напусти чика Сета, чим му. се пружила ређа милошта.

— Јако ме је потресло — рече Адам најзад, кад пођоше.

. — Да ли се много променио 2 упита Дајна.

— Па, и јест и није. Могао би га познати у сто- 5

тини. Али му се боја лица изменила, и изгледа тужан. Лекари, међутим, веле да ће се брзо опоравити у свом родном крају. Здрав је иначе, изнутра, потпуно, само што га је грозница измождила. Говори онако исто, и смеши се онако исто на мене као и кад _је био дечак. Чудновато, кад се насмеши, увек има исти израз. |

— ја га никада нисам видела да се насмешио, сиромах младић — рече Дајна.

— Видећеш га да се смеши сутра — рече Адам. Кад-смо почели да разговарамо, прво је питао за тебе. „Надам се да се није изменила“, рекао је, „добро се сећам њенога лица.“ „Није“, рекао сам му — додаде Адам, гледајући нежно у очи које.су биле упрте у њега — пунија је само нешто мало, — нашто имаши права после седам година“. — „Могу ли доћи сутра да је видим >“ питао је. — „Хоћу да јој кажем колико сам мислио о њој кроз све ове године.“

— Јеси ли му рекао да сам се увек служила сатом 2 — рече Дајна.

= Да, и после смо пуно разговарали о.теби, и он је рекао да нигде више није видео женско створење

каошто си ти. „Прићићу једног дана и ја методи

стима, кад она изађе и стане проповедати, а ја дођем да слушам.“ А јаму рекох: „Не, господине, нећете то моћи учинити. Конференција је женама забранила држати проповеди, и Дајна је то напустила, сем што помало говори народу по кућама.“ ; — Ах — учини Сет, који није могао да пропусти ту ствар без мало коментара — баш је и вредела та Конференција; и да је Дајна узела ствар као ја што сам, ми би били напустили Везлејанце, и придружили се заједници која не окива хришћанску слободу.