Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

· паговћо опафпа рта ђезртаупо оШтапје Возпе : Негсевоуте. _ Kad je došao dan da san treba da bude java i da se zanos osivari u delo, pošlo se samo sa jednim pokličem u boj: pobeda ili smrt. Zanos je postojao sila koja nije znala za nesavladljive prepreke.

Za vreme balkanskih ratova čak i mali gimnazijalci bežali su od svojih kuća i javljali se za dobrovoljce. Naš narodni pokret bio je već zahvatao i dubine naroda, dok ga najzad sa svetskim ratom nije u svim delovima obuhvatio.

.. Mladu učiteljicu iz Srbije zatekla je objava rata na neprijateljskom zemljištu kod rođaka i samo zato optlužena je za

najobičniju krivicu — Ššpijunaža; samo zato dosuđena joj je kazna — vešanje.

Vešala čekaju, ali ona ih se ne boji i dok je sveštenik ispoveda — ona u molitvi stoji kraj njega, tiha i blaga pred

smrt kao nevina mučenica iz doba hrišćanskih progona. Zatim se prekrsti i kleče i mesto raspeća pobožno poljubi raynu sremsku zemlju: pa, uspevši se na vešala, pre no što joj je zamka bila stavljena, doviknu silnicima kao proročica:

— Vešajte i ubijajte, ali dobro zapamtite da je ova zemlja bila srpska i da će to opet uskoro biti“.

Nekako baš tih prvih dana rata, kad su opaljene prve uške i prvi topovi sa strana dveju zavađenih država, kod trga restonici, na nosilima je donet jedan mladi borac, sav u krvi u ranama, skoro polumrtav. Milosrdne sestre kitile su ga cvećem i davale mu ponude. Mnogi su ga žalili, a ljudi koji su imali svoje sinove na frontu, olirali su suze rupcima. Odjedanput iz njihove gomile naglo se izdvoji jedan uznemireni starac i kroz suze zaplaka:

— Zarko, sine moj!"

Otac je jedva bio prepoznao svoga sina.

— „Ja, oče! — sa nekom neobičnom dostojanstvenošću reče mladi borac. Ali našto tvoje suze!? Moj otac ne sme da plače. Meni nije žao što umirem, jer umirem za oslobođenje svoga naroda". — 1 izdahnu.

I nije to samo jedan jedini primer da se sa takvim oduševljenjem umiralo za narodne ideale. Kada je sin jednog našeg poznatog književnika smrino pogođen pao na bojištu, imao je 105 зпабе da na jednom komadiću hartije ispiše reči: „Oče, ja dinem, ali te molim ne Žali me, jer ginem za ideale u kojima si me vaspitao!" Husnija Kurtović, dobivši granatu u grudi umire sa rečima: „Nije mi žao, Srbija će biti· carevina“,

1 toliko drugih.

Tako je to nekada bilo. U tom znaku zanosa bila su i naša raspoloženja i naš Život i naše Žrtve. Tim znakom mi smo obeležili svoje vreme. Tako je bilo i takvi smo bili, a mi se sebe ne možemo odreći ni za ljubav viših ideala ni radi duha sadašnjice.

Milan Ilić.

p u i

— ~