Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

Из „Успомена“ »

Што је Тисина политика више освајала Мађаре, све је несноснији био одношај Мађара према нама Србима! Врхунац мржње према нама достигнут је онда, кад је у Сарајеву убијен Фрања Фердинанд. Ултиматум Аустрије Србији, био је удтиматум целом српском народу. Дан проглашења ал није у Аусто-Угарској, био је и дан хапшења свију оних, који су у последње време своје српство ма чиме истакли,

Јунија 28-ог 1914 г. дође жандармерија у Брањину, Тога дана седео сам у својој соби и читао „Заставу“. Кроз прозор видим где пуна кола жандарма прођоше пут сеоске куће. За мало прођоше они и испод мојих прозора. Нисам имао ни појма, да се њихов долазак баш мене тиче. Зачуј се кораци оружника у нашем трему. Они се распоредише =: врати дворишта и трема. Један стаде на уласку, а двојица уђоше са преставником сеоске власти у собу — да богме са натакнутим бајонетима

Ја устадох, а оружник с напереним бајонетом подвикну мени мађарски: „У име закона !"

Ја рекох оружнику: „Нисам никакав злочинац, кога сте на рђаву делу ухватили, и нећу допустити, да ме хапситг, без икаквог писменог налога“

Оружник на то завитла бајонетом и попрети, да ће ме пробости, ако се не повинујем заповести. (Сад наста претрес куће. Покупише неке списе и бројеве „Заставе“, што на мом писаћем столу затекоше. Обиђоше подрум, таван, коморе и т. д. тражећи „бомбе“ и оружје.

Моја породица, жена и деца, скупише се у плачу око мене. Ја их умирим са неколико речи, и опростивши се од њих кренух с оружницима у општинску кућу.

Отераше ме у селску кућу и хтедоше ме пешице упутити у Мохач, но моја жена спреми кола и пошаље за нама у селеку кућу, где и оружници пристадоше, да се возимо на моји коли,

Доведоше још двојицу мојих парохијана: Раду Поповића и Крсту Остојића. Њих посадише на предње седало, према мени два оружника, а уз мене наредник, сви са натакнутим бајонетима. Уз тапшање и клицање овдашњих Шваба, који су прекрилили двориште и сокак око селске куће, кренуше се моја кола са заробљеницима и жандармима.

Од Срба се нико жив не показа, ни у опћинској кући, ни на сокаку, само моја жена и моја дечица, који ме испратише. И сад су ми пред очима моји малишани Љубиша и Слободан. Ју биша у 1 р. гимназије, а (Слободан у основној школи, Њих двојица застрашени извирују иза капије и уплакани машу ручицама!,....

( o po