Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

- Пут нас тројице заробљеника и оружника у пуном ору жју,

"требао је бити као какав триу за пут, разуме се не за нас. Зато нас одвезоше најпре у шокачко село Даљок (данас Дубошевица), моју филијалу, где су се Шокци често скупљали приликом укопа каквог православног цигана да слушају мој говор над гробом, Ту су нас оставили на коли са пристојном стражом, пред касарном оружника читав сат, док су бајаги оружници свршили свој посао у касарни. (Ово је "било удешено, да се око нас купе Шокци и да нас гледају. Но као да им ово није опалило. Честити Шокци су се скло"нили и само су иза завеса гледали, како воде „српског попа“ да га вешају, јер тако се било говорило.

После читавог сата стајања кренули смо за Мохач. На путу за Даљок, ја у један мах приметим, да жандарм, који је држао своју пушку међу колени, поче. оком да саставља пушчану цев према мојој глави. Да ли је то било случајно, или намерно — не знам, али ја одмах приметим жандарму, да склони пушку, јер би могла „случајно“ да одапне. Жандарм се од љутине са поче издирати на мене и промени своје жесто са другим жандармом.

Кад смо се приближили Мохачу, пред нас на бициклима изиђоше неки младићи, који се одмах окретаху натраг и пожурише у варош. То су биле извиднице, јер су нас у Мохачу нестрпељиво чекали,

Пред касарном у Мохачу сакупи се велика гомила народа, већином дечурлије, а и старијих Мађара. Ова велика гомила стојала је мало даље од касарне, а пред самом кгасарном на рогљу, стојало је десетак старијих Мохачана Срба.

ека је на похвалу ових Срба: чим сам се ја скинуо с кола и пошао у касарну, они ми довикнуше, онако на полуглас: „Живео!“ Ја сам скинуо шешир и рекао: „Хвала браћо!"

У касарни смо чекали налог, шта ће с нама даље бити7 Дође налог, да нас воде на станицу, па у Печуј, Кренусмо на коли за станицу, Један жандарм скочи иза нашег седала пи стаде тако, као заштићавајући нас. У тај мах полетеше каменице из оне велике гомиле Мађара и разлеже се вика и дрека. Да не беше за нама оног жандарма, не знам како би прошли кроз Мохач. (Око кола су непрестано облетали бициклисти, дерући се: „Доле Србија!" „Рацима штранга!“ На жељезничкој станици уведоше нас у чекаоницу, те жандарми стадоше на врата. Тако смо били мирни и спашени од безобразних нападаја и довикивања, који су падали на нас као киша. Кад стигосмо возом у Вилањ, наредник, који нас је пратио, разговарао је са другим наредником кроз прозор вагона. (Овај други наредник, као што смо разумели, пратио је неке Србе у Печуј и враћао се натраг. Он је причао на"шем нареднику, како је у Печују страшно дочекан са својим