Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

почео пребацивати преко Дрине, Услед тога ослаби се отпорност непријатељских трупа, које су нападале Завлаку; оне се почеше повлачити, гоњене нашим изнуреним одредиме. Штаб Дринске Дивизије крете се напред и заустави се прел Завлаком, у селу Комприћу. 3. августа почеше пристизати у колонама заробљеници.

Око подне 17 пешад. пук оде ка Завлаци. Борба јошш непрестано води, али нема онг жестине, непријатељ м лаксава. Пред вече, с друговима пизлазим на положаје да п сматрамо борбу која се стишавала. Успут сретамо групе з робљеника, наше рањенике; пролазимо прво завојиште п стижемо до котлине, која раздваја Завлаку од нас, и у којој се води борба. Заклоњени добро иза једног камењара, посматрамо наше стрељачке стројеве како се померају унапред. Лево од нас развија се шести пук за борбу. А непријатељске артиљерија дејствује: са „Градца“ сипају његове батерије бесомучно. Распрскавање његових шрапнела видимо лепо.

Гле, распрскавају се у котлини над нашим стројевима, али сувише високо, и немају никакво дејство. Ето, нашли су нашу коњицу: она се повлачи, пролази крај нас и губи сеу једном шљиваку. А далеко, с нашег левог крила од Пец: дејствују два наша „дебанжовца" отворено, да се чудимо како их непријатељ не може да нађе, јер кад опале, око њих се дигне читав стуб дима.

Црна ноћ, која се почела спуштати, прекинула је борбу. Наша предња оделења прошла су Завлаку и продужила даље. Непријатељ се под заклоном мрака повлачио. Кад је освануо

- 4. август, непријатеља није било нигде; штабови су се кренули напред. Завлака је била пуста, личила је на место у ком је све изумрло. Куће опљачкане, прозори полупани, кровови дигнути; згариште на све стране.

Продужили смо даље. У Кривајици, у кафани, аустриски рањеници у бедном стању; пред кафаном остављени аутомобили; лево од пута, у једном врбаку, 17 наших унакажених лешева: деца мала, седи старци, изнурене баке, све повезано и грозно измрцварено да се човеку памет мути при погледу на ране од бајонета на гркљану, глави, очима; на одсечене дојке једне млађе жене, на просут мозак једног малог лепушкастог сеоског шврће.

Под овако суровим утисцима продужавам, са двојицом другова пут даље; остали су отишли колима напред.

Наилазимо на њихова логоришта, безбројне празне кутије од конзерви, утробе животињске, надувене коње и волове, од којих се шири силан смрад. Даље, крај пута, бескрајно: изврнут коњ-во, кара, топ, ранац, пушка, сандук се муницијом, носила болничка, у нереду разбијена војничка спрема. Овде се изврнуо један Мађар, искезио се, а укоченим очима као да нас гледа; крај њега његова верна лула; тамо

о (5