Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

· За мном су се још само видели кровови џи црквени

| торањ од мога завичаја и све је закривала ниска димњива магла,

Каљавим, излоканим друмом, издуженим до у бескрај, видели су се огромни низови кола са арњевима у покрету. Крај сеоских пустих домова стајали су ратни трагови од војске која је одступала. Ограда је била изваљена, стогови сена фазбацани, воћке покрхане, а сазрела и неубрата летина, изложена зајесенским кишама кисне и пропада. Сељани забринути народном „несрећом изилазили су на пут и жалостиво питали мргодне војнике:

— Куда7 Зар нас остављате 7"

А киша је лила и блато шљепкало и све се као спровод кретало у маглу и незнан,

Тек у касну ноћ бејах стигао у једну малу варошицу, препуну избеглим живљем и војском. И где год покушах да нађем склоништа бејах одбивен. У тражењу по кафанама нађох једног сапатника — мојих година. Тражили смо ма какво било склониште, молили смо и за место у штали и под тремом, али све беше узалуд. Ноћ је освајала са влажном студени и ситном кишом, а ја и мој сапатник Бранко, остављени сами себи, цвокотали смо на улици. Најзад још покушасмо да видимо у цркви неће ли бити склоништа бар код врата, на степеницама — само да нас киша не бије. По кестеновима познадосмо порту. Уђосмо унутра и по мраку наиђемо на неку кућу, без врата и прозора — али ипак каквокво склониште, Ми бесмо њиме обрадовани као најугоднијом постељом. Једно ћебе прострли смо на под, торбице смо ставили за узглавље, и, изморени од преваљеног пута, брзо смо застали, пригрчени као опрочићи један уз другог.

Но када ме је изјутра на цигланом поду пробудила зајутарња студен ја видех по великим обешеним звонима над собом, да смо то у звонари ноћили. Тело ми је било укочено и осећао сам бол у костима, да се нисам могао маћи са места, Уз то још прљави звонарини зидови, па разваљени прозори и напољу мутно кишно јутро. — Све то у мени изазва болна сећања на мој дојучерашњи живот у завичају и ја заплаках од туге за напуштеном кућом и својима.

Пред очима појавише ми се најпријатнији и најсрећнији

споменови на материнску милошту, детињска радовања и домалу срећу,.. Сада далеко од свега тога ја сам укочен и немоћан, лежао на поду звонаре уз свога друга по злу Бранка, који је још спавао. i Но треба већ ићи даље: пушњава се опет јасно чује. Будим Бранка, цимајући га руком, али он без знака живота п даље продужава да спава.

— Бранко! узвикнух и устах,

— Зар је већ свануло7 одазва се Бранко иза мојих

ВР с

O).