Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

леђа. Тада запрепашћени видесмо: на цитланом поду до нас, ко зна од када, лежало је укочено човечије тело, и ено у сеоској шареници, са страшно отвореним очима п искеженим зубима — леш неког нашег војника,

Ми тек тада сазнасмо да смо патио са њиме провели ноћ у звонари,

«

Жагор, врева п узрујано комешање као при бродолому на удаљеној пучини. И сваки хоће да се спасе, не гледају Ћи на друге. Отворен је онај пазар „буд зашто“ са свом имо вином, која се неможе понети, па и са државном. На станици је страшна отимачина ствари из обијених вагона, Грађанство "и војска грабили су се и тукли,уз вику п псовку,о цокуле

рубље, брашно, сир и друге ствари. Краљ, погружен у болу, гледао је све то плачним очима

са перваза од прозора дворског воза, и он — који је ona сачувао веру и своје достојанство — у овом узвитланом метежу — наређивао је да се ствари ипак деле онима, којима

је то најпотребније. ад сам се. нашао под Косовским спомеником на тргу загледао сам се боље у поклецнулог витеза и нехотице ми се отеше речи: — Див заморен пада

с

. А када пређосмо стару границу код Преполца н

путу нас је срела коњска лешина, коју је кљувао гавран.

И то нас смрачи. Војници се не уздржаше од суза. Било им је тешко да се виде овако покуњени и уморени као разбијена војска на оном путу — којим су победоносно пројахали на жестоким хатима, с бљеском бајонета и са заставама високо у зраку.

Сада, по чудном смислу тајанствених закона, на овом истом путу, пренознавали су траг својих победоносних стопа траговима стопа мученика и страдалника.

|-

Крећемо из пусте Пећи, Улица је пуна издувених коњоких лешина. Крај њих липсавају други. Ватре од архива и других ствари догоревају. Као да је огроман пожар почео да обухвата варош румени одсеви обливају мутан зимски свод. Кроз јутарњу тишину прашти убрзана пушчана паљба у даљини,

И тек што наш караван, са осамареним коњима хтеде

да крене — када нас из суседне болнице пресрете један млади официр без ноге — обраћајупи нам се потресеним гласом;

—— Браћо моја, имао бих нешто да вас замолим. Сви застадосмо да чујемо његову молбу.

46