Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

=== iu

"могу са вама и морам овде да се предам непријатељу. Anu

— Ви одлазите — наставни млади официр — но ја не-

самном довде дошао је и мој нераздвојни ратни друг мој вранац „Дечко“. Од све моје имовине он ми је још једини остао — па и он ће сада самном прећи у непријатељеве руке, Зар он који је био најбољи о мојих подвита и

ZONE = зар он да служи непријатељу“ Да не бих само Taj

бол доживео је вас преклињу би молим, поведите га са собох — нека би само вама служио,“

И посилни изведе дивног вранца, уплетене гриве и дуга репа, Официр му приђе загрли га и пољуби у цветасто чело,

предавши нам га са речима:

— Нека вам је Богом прост! Ми кретосмо даље са црним вранцем на челу.

Заноћили смо.у једној котлини, под столетним буквама. Наша ватра баца своју титраву светлост на ужасно измршавеле наше коње, повезане крај наших двоколица п на нашу злослутну луталичку групу. Нелалеко од нас један изнемогао коњ мучи се да устане. (Он улаже сав свој напор да се опет подигне, али се понова преврНе и падне у првобитни положај, да опет отпочне свој залудан рад. Но у том свом прекотрљавању он се све више ближи амбису који зјапи под котлином, где ће га снаћи смрт. Тако је некако и са нама,

Идемо ко зна куда и докле, од ране зоре па до ЛЕ мрака, Ноћевамо крај пута поред наложене ватре. Ах, ватра! — Они, који су осетили најжешће студи знају шта она вреди, Када ње нема ми смо као сужњи без сунца.

Кад њен весели пламен затитра у студеној ноћи, сви се окупимо око ње као деца око своје добре мајке и грејемс се, кравимо пексимит п кувамо кашу. А она титра пламинпима, греје нас поседале на пањевима и док нас сан хвата

у њеном плавичастом диму извијају се наше мисли о далеком дому, наше бриге за наше далеке миле и драге и наша прошла срећа

Миодраг Миливојевић

пад тос

Naoružani sa alpiskim moflkama, kraj konja kojima su se samo glave videle iz denjkova, napuslismo ranom zorom Peć pustu kao zgarište. Ulicama još su dogorevale vatre od komorskih kola ı drugih stvari, koje dalje nismo mogli nositi. U napadalom