Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

„Podnarednik koji nas je pratio, uzeo je oba mališana u svoje naručje, oistranio ie nepomično telo sa puta i napravio nad njim humku od snega. Mi produžismo svoi pul. Ne sećam se više šta se desilo zatim. Znam da smo išli nekuda i da smo se žurili, znam da je glad i smrt vladala u kraju koji smo. prolazili ı da su bezbroine liudske lešine, oglodane od pasa, ležale desno i levo od nas“.

(За francuskog D. P.) Е.

Две ледене суве

Бива да тешки тренуци губе своју схватљиву подлогу. иду ван времена и простора, и у животу се зову „удес и удар судбине.“ Паклени ужас кроз пусту Албанију зна за многи такав тренутак. Мучно и једино питање, које се тада стављало и себи, и другу, и Богу, — бејаше: докле п куда2.. Али,.. небо је ћутало, камен је ћутао, а војник кретао даље!,.

Тромо је зимско вече. Кривудав, очајно дуг, на снежној подлози пут изгледао је као змија, црна и дуга змија, која се грчи, стеже, палаца, све више свија, и краја нигде нема. Мрак и мраз најбрже тим путем иду и најпре заосталог путника, авај,.. стижу!... Претучен путем, преморен глађу, он је дрхтао од студи. Крупне и празне, његове гладне очи као да гутају мрак. Пред њима брда играју, потоци лудо скачу, стене се махнито љуљају, ветрови бесно урличу а пут се очајно протеже. Ах, многи савијутак он је до сада обиграо, многи је ћувик и много брдо превалио и прешао многи поток који се пени, бруји, грува и буса силно, — баш као очајна душа, пред ноћ, уморна, сама!.. Мала подина, заветрен кутак, пригушен високом стеном, као да ноћиште нуди ономе који већ

дуго није видео крова; као да огњишта пружа очајном, самом!.. А ветар све жешће хуче, одозго, с високе Крабе. И он застаје овде. Везује своје коњиће за две црне шибљике, Укоченим рукама — уз неспретан али брз покрет, цупкајући облета их и распрема. Тимари их руковетом сена и покрива топлим ћебетом. И они. жудно хржу, нервозно климају главом, — грицкају жељно мирисни откос сена. Са њих се диже пара, топла и густа, и његов слабачак дах губи се у њој као пригушен уздах у општој народној беди. И док се с његових, прокислих ногу лагано пела студ, ледила срж кроз кости, кочила клонуло срце, — лице му жаром пламсало а очи жудњом гореле дубоко, вулкански силно!

Сада клече крај стене, разгрте снежни усов и стави мало сенца између два-три пверка, крај трулог дебла у јами. Затим раскопча шињел, направи њиме заветрину; обгрли мртво огњиште и кресну огњилом. Hy ветар силно пухну и први крес утрну. За њим други па трећи, за тили часак модар пламичак заче. Поче и да пуцкара. Пламичак румен лизну.