Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

те влажне цепке зацвилеше у мраку. Ускоро букну јаче, Ватра поче да лиже, огањ да суче. Не прође дуго, огњиште стаде да пламса, дебла у чвору да прште а пањ ружама да цвета! ! ава

Сео је на леден камен, узвалио на пласт сена и разгрејао двопек. Загледао се у ватру, загризао, па одмах стао: „Сутра је Свети Јован, — слава и крсно име!...“ Ветар јаукну јаче и суво лишће, у ковитлац над ватром, летело је над њиме; „И, .. место славске свеће, самртна воштаница на моме дому, можда, Бледога (Свеца греје! “Старо, уморно дебло догоре, пуче па клону, а сјајне искре — као рој очајних мисли — извише се кроз пламен и, хотећи чак у звезде, утрнуше у мраку! . .. Мук и тишина наста. С искрама одоше мисли, а с ветром престаде уздах. Сан се латано краде!

·. . Дошао је до свог прага и чује топли жамор у своме старом дому. Хоће да крочи, ал се следила нога с да-

леког, тешког пута. Хоће да куцне, — укочила се рука с пушчаном леденом цеви. Хоће да каже, — занемео је језик пред маглом тихе слутње. Хоће да види, — устрепериле очи пред чаром блиске среће, Хоће да кликне, — ужљуљало се

срце пред славом и пред Славом!! (, зар да клоне, никада клонуо није!

Уведоше га у кућу, посадише на троножац, — под живим очевим кровом. М суве руке његове старе мајке милују га по коси, а сестре грле и љуба кришом топлим погледом љуби, Донеше сува грожђа са оне старе вењке, па колача од шљива, па пекмеза; ораја, лешњика, јабука, — свега, Нуде га кољивом медним и служе жеженом ракијом. Он неће, тон дрхти, . . . он стрепи: „Сит сам, пресит сам, хоћу да видим сина, ох, сина, свога сина! . .“ И док су званице тихо, у пуној гостинској соби, пред иконом и кандилом певале: „Мно-га-ја Ље-та “. осетио је ратник и дуги путоломник више него сва одличја на прсима јуначким — синовљев отку-

цај срца, највећи победни венац — на челу пољубац његов, а око врата нежан додир дечијих руку са писмом што је мали писао „Великом Одцу!...“ И реч се откиде топла:

„Гладне су очи моје, жедно је срце моје тебе, о, тебе, сине!!! -

· . . Месец у слутњи цепти, звезде од страха играју. Небо се кроз лед цакли. Мраз тешким сврдлом сиње камење 'буши. Стење се цепа, а огањ једва дише. Откинули се коњи, па пришли до уз ватру. Извлаче испод њега задњи навиљак

сена, грицкају жудно, — пухајају га у прса, а он грљења сања!... Траже већ последњи двопек, — следовање за сутра, место колача славског!,. Он спава, .. груди се надимљу