Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

срећом. Две крупне сузе на бледом лицу сјаје, Огањ се гаси, --

топле се сузе леде и према тужном месецу бивају све више

сјајне, све сјајније и лешше, — лепше од сваког бисерја! Светозар Миленовић

Krai zagašene vatre

Ispod jele, kraj zagašene vatre, naišli smo na nečiji leš.

Ko zna ko je to bio? Na njegovom licu, okamenjenom u užasnom grču, jedva se raspoznavao čovek. Iz poderanih cokula, umotanih krpom, virili su krvavi i premrzli prsti. Blatnjavi šinjel, prošoreo na više mesta, otkrivao je naga kolena, sva u ranama. Oko vrata stajao je još komad od košulje sa prostim seoskim vezom, | pod njim Ктајдсак од атајџе, за Žutim krstićem, šlo mu je, sigurno, majka dala na polasku u rat.

Više ба nema od čega čuvati. On leži sada miran i ukočen, sa pogledom za daljinama. U jednoj je ruci čvrsto stegao pušku, a u drugoj, koju je prineo do samih rastvorenih usta, drži, u

'mesto hleba, komad crnog ugarka. Kosta Milivojević

Gavranovi

Graknu gavran na jednom ćuviku, Jer je čudna zadobio plena :

Živo srce iščupo vojniku, Najhrabrijem vitezu iz rata.

Drugi graknu sa krvavih stena,

Iznad kuće jednog Arbanasa;

On je lepšeg pronašao plena:

— Dva mladića, dva rođena brata....

Treći na to od nekuda stasa, Uzdiže se ka snežnome visu

1 nad jednom provalijom stade : Graknu dvared, pozva družbu crnu, I jato se crnih tica zgrnu

Na pir kakav još videle nisu!...

Pesmo crna, naš veliki jade, Pratioče Albanskoga puta, Ne pričaj mi ko tu jutros pade!;..

Jer tud idu, srca rastrgsnuta, Legioni dece Prometeja Ž Tvorci strašnih, novih epopela. Trifun Đukić

54