Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

— Је ли, мамо, а где је отишао наш тата и бата;

_____- Тамо; далеко, далеко... уздахнула је тешко мајка и "уздржава се да не бризне у плач. — Далеко !! понавља безазлено зачуђена сејка. — А кад

ће да дођуг —

— Kana? Ко то може да зна, дете моје7 Можда.... И мајка горко зајеца.

Око наше куће руже почеле да вену и дрвета тужно покуњена ћуте,

(), да ли је био сан — да ли је то био само сан2

У мразни дан, ишао сам једном улицом неког града, на чијим су се кућама, као црни пламенови, лепршале подеране заставе,

На једном углу видео сам једну бледу, мршаву жену, увијену шалом, а крај ње се пригрчила мала румена плавојка. Просе.... Своје суве руке упиру пролазницима, који од њих обрћу главе,

Ја се сажалих и извадих дар, да им дам. Две мршаве руке дрхтале су,

Но кад сам већ хтео да спустим дар, у просјакињи познадох мајку, а у плавојци сестру. |

O, да ли је то био сан — да ли јето био само сан; —

Мила мајко моја! — Пишем ти из даљине, на коју ти, можда сваке вечери, крај наше домаће иконе помишљаш,

Има једна тајна веза, која је моју крв везала са твојом — и једна моћ, да сам са собом понео и део онога краја, у коме сам први пут осетио да живим. Ја и сада, у овој црној ноћи, носим плаво и звездано небо свога завичаја.

(О, мајко, мајко! Жељан сам, да на твом материнском крилу од туге и сећања, као скитница, плачем.

И сада те видим, добра бабајшо моја, како стара седиш крај прозора, у свом старинском кућерку, и кроз наочари, брижљиво пазиш, да у плетиву не погрешиш, Твоје лице има племенит и светитељски изглед, а твоја седа коса као да се сребри...

Ја болестан — ти си прва, да ме обиђеш и да видиш, жао стари лекар, шта ми је. Мајка се уплашила и збунила, а ти, тек седнеш крај мог узглавља, узмеш моју руку у својој, —- па ми причаш, а овамо гледаш, да ли имам ватру.

По каткад отац и мајка се наљуте, па, богами, и да ударе, а ја брже за бабаршин скут. Ти, добра, па и мада сам крив, не даш и браниш ме; одведеш ме својој кући, па са ормана дајеш ми јабуке и дуње.

Код тебе сам ја највише волео да спавам, кад ми обећаш, да ћеш ми причати приче. Твоја је кућа пуна мира и оса-