Анали Правног факултета у Београду

102

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

y Емилији усвојиле су облике организације производње и расподеле прихода који се иначе практикују у целој Италији. Ти би облици били следећи: Уговор о судеоништву, где ce као једна утоворна страна јавља радна задруга као целина, а друга уговорна страна су трупе или колективи задругара. Задруга je дужна, дајући својим члановима на обраду одређене комплексе земље, да сама обави утлавном све послове који се раде мапшнама или запрегом, а задругари имају да обаве све послове који се обављају људском снагом. Приходи између задруге и задругара деле се по извесном кључу, који je био различит у разним временским периодима и за разне културе. Тако су за време од 1948—1951 г. задругари добијали 40 —50% од појединих култура, а остало je припадало задрузи. Овај систем погодан je за велике површине земље (претежно са житарицама, виноградима и воћњацима), где би појединачна контрола извршења радова захтевала велике издатке. У покрајинама где je више развијено сточарство и млекарство, као у Болоњи, Модени и Ређо Емилији задруге најрадије примењују систем сопствене режије. Задругари су за свој рад плаћени по постојећим тарифама које важе у дотичним местима и не учествују у расподели прихода које оствари задруга. Трећи облик организације производње и расподеле прихода јесте систем наполице. У овом систему, који практикују нарочито радне задруге без довољно земље, например у Модени и Ређо Емилији, уместо индивидуалног сељака јавља се као наполичар радна задруга, добијајући тако на обраду извесне заокружене поседе величине 6 до 12 ха. Из даљих излагања пропраћених извесним стастистичким подацима видимо да радне задруге, благодарећи интензивном систему обрађивања земље, великој употреби вештачког ђубрива итд. постижу просечно веће приносе него приватни власници. За жаљење je што проф. Мирковић у овим радовима није детаљније изложио начин расподеле прихода између појединих чланова радних задруга. Код система судеоништва видимо да постоје трупе задругара, али не видимо довољно јасно величину и начин формирања тих трупа. Нарочито не видимо критеријуме по којима њихови чланови деле оно што заједнички зараде. Писац додуше додирује ово питање на стр. 99, 100, 104 и 105, али je ово сасвим недовольно. Например, он констатује да се код разних пољопривредних задруга сваки рад награђује подједнако без обзира на тежину, ефикасност и резултате, затим даље каже да je овакав систем расподеле и награђивања напуштен чим се показала Бегова неодрживост, али нам не каже чиме je овај систем замењен. Мислимо да je о овим веома важним питагьима требало говорити више и аргументовани je, jep без тих чињеница не можемо да сагледамо прави карактер ових задруга. Какве су перспективе даљег развитка польопривредних радних задруга у Италији? Проф. Мирковић не говори конкретно о овоме. Он на више места истине сложене и тешке услове рада ових задруга. Например, оне су преживеле 21 годину фашизма а ни данас нимало не уживају наклоност владајућих режима. Даље, спровођење аграрне реформе може да угрози и чак да ликвидира поседе појединих радних задруга. Затим опстанак многих задруга увек зависи од тога да ли су приватни власници или јавна тела вољни да им издаду земљу под закуп. Најзад и сама реализација тржних вишкова увек je подложна колебањима и несигурности.