Анали Правног факултета у Београду

видуални орган, по овом мишљењу, био би експедитивнији од колективног органа и у оваквом решењу дошла би више до изражаја одговорност органа старатељства. По другом, супротном схватању, орган старатељства треба да буде једно колективно тело са истовремено довољно издеференцираном индивидуалном одговорношћу. Томе би одговарала старательска већа састављена од претседника, старатељског судије изабраног од народног одбрра, и два члана, изабрана од друштвених организација. Старатељско веће могло би да делује и као административни орган са атрибутима суда специјализованог за питања старатељства, с тим да буде у оквиру народног одбора. Tpehe мишљење изјашњавало ce y прилог комбиновања индивидуалних и колективних органа. Ове форме имају се предвидети y општем закону а конкретан избор форми оставити народним републикама. По овом схватаньу треба водити рачуна о поверењу народа према старательским органима у прошлости. (Ништа не смета да старательски орган у Србији буде при суду, а у Војводини при народним одборима.) Могу се предвидети и различита колективна тела према задатку. Например, једно за решавање имовинских спорова, друго за заводска старательства итд. Варијанта овог мишљења je да се цело питанье остави републикама да саме реше на основу овлашћења општег закона. Следеће питанье које je изазвало дискусију тицало се проблема стручке спреме органа старательства. Истакнуто je да то треба да буде лице са широком културом које познаје социјалне проблеме, лице са извесном школом живота и љубављу за тај посао. Међутим, у погледу квалификација оваквог лица мишљења су се разишла. По једном, треба захтевати да такво лице буде правно образовано јер je правно образовање најприклад-

није за ове послове. Заступници овог мишљења само изузетно допуштају одступање од тога, као привремену меру која би се предвидела у прелазним наређењима закона са одређеним роком до кога би се то одступагье допустило, с обзиром на моментални недостатак правних кадрова у појединим републикама. По другом, није нужно да ова лица буду правници. Проблем je личних квалитета. На овим пословима могли би да раде успешно и просветни радници, професори и учитељи. Средину између ова два схватања чини гледиште које je за првенствени избор правника, не искључујући и остала лица која имају способност и интерес за овај посао. Против првог схватаньа нарочито je истицан проблем недостатка кадрова у по j единим републикама. О питавьу другостепене надлежности и надлежности уопште такође се развила дискусија. По једном гледишту старатељска питања у другом степену треба да решава републички орган за здравлье и социјалну политику. Ово мишљење браиьено je потребама обједињења праксе која join није устаљена и потребама ефикасније интервенције. Супротно мишљење, заступано од већине, сматрало je да у другом степену решавање треба поверити народном одбору среза. Прво становиште пре свега разбија колективни надзор који по свим другим питаньима врши пародии одбор. Друго, народни одбор je ближи терену и има бољи увид у конкретан случај који ce решава, те може боље и брже да интервенише. Интересантно je гледиште изнето као предлог за оригинално решење питања надлежности. По њему надлежност би била подељена, с обзиром на питанье ко je се решава. Разликовале би се три трупе питања која решава орган

124

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА