Анали Правног факултета у Београду
13
УПОРЕДНО ПРАВО МЕТОД ИЛИ НАУКА
виду с једне стране време кад je овакво гледиште први пут изнето и циљ који се упоредном праву постављао, онда je његова појава и објашњива. Последње деценије деветнаестог века биле су доба релативног мира у свету, бар у Европи. Амбијент за међународну сарадњу се био јако развио, тако да су идеје „међународности” биле врло бројне. То je доба хашких конференција међународног јавног и међународног приватног права 1 ; то je доба изграђивања „светског” права у погледу железничког саобраћаја, поштанског саобраћаја, ауторског права, права индустриске својине; то je доба многих пројеката о међународним организацијама. И у томе раздобљу времена сасвим je разумљиво што се све више говорило о међународној унификации права. A тај циљ je могао и имао да буде постигнут ■ или бар припремљен —• у највећој мери путем упоредног права. Оно дакле добија известан међународни значај, значај који по своме характеру одговара значају међународног јавног и међународног приватног права, па се према томе долази и до закључка да и упоредно право има исту природу као и ове друге две међународне дисциплине, тј. да je и упоредно право самостална наука и да му се такво место има дати у било коме систему правних наука.
Насупрот овоме истине се друго схватање, које je временски новије (19). Оно сматра да упоредно право није никаква нова ни посебна грана права, па ни какав део у систему правних наука, јер, и перед користи ко je се од њега имају и поред чак и нових резултата који се у извесним областима права постижу путем упоредног права (20), упоредно право нема свога посебног предмета који би се разликовао од предмета других правних дисциплина. Полазећи, дакле, од, у основи, исправног становишта да je за формулисање правног система одлучујућа чињеница врста друштвених односа који се правом регулишу, и да се, у принципу, као посебне правке дисциплине могу и имају јављати само оне које имају и посебан предмет, заступници оваквог схватања сматрају да то није случај ca упоредним правом jep оно само, истина на један специфичан начин, обрађује исте оне друштвене односе који су предмет неке друге гране права. Отуда, по овом схватању, упоредно право није никаква посебна наука, већ само један метод који се користи у обради појединих грана права и правке науке, додајући тим гранама назив „упоредно” али не мењајући им ипак тиме њихов характер. Упоредно право je, по овом схватању, један релативно нови метод гледања на ствари, један нови метод обраде правних проблема, тако да би било правилније говорите о упоредном проучавању права а не о упоредном праву као таквом.
(19) Главки заступници овог мишљења су Н. С. Gutteridge и René David.
(20) Одноено тачније; путем упоредног Проучавања права, како се изражавају заступници овога гледишта.