Анали Правног факултета у Београду

12

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

проблем и обим примене овога начина обраде права достигао овакве размере, сасвим je разумљиво да се онда, под утиском тога новог квантитета (који je био очигледан) и уз осећање (засновано врло место на субјективним елементима свакога од правника који су на овај начин прилазили обради права, а усто себи постављали и питање о значају и карактеру самога начина којим се користе) нечег чак и квалитативно новог што се рађало из тако умноженог квантитета, морало поставити питање о природи и карактеру самог овог начина обраде права, о природи и карактеру самог упоредног права као таквог, самог упоредног проучавања права као таквог. Поставило се, дакле, и питање да ли je упоредно право наука, одн. део у систему правних наука, или je оно само метод који се може употребити при обради права да би се добили бољи и свеобухватнији резултати (16).

Код питања о природи и карактеру упоредног права, као што je познато, заузета су досад два основна става, с тим што би се она, по схватању ньихових заступника, међусобно исюьучивала. По једнима (17) упоредно je право самостална наука, одн. део у систему правних наука једнак са осталим деловима, једнак са осталим правним наукама, јер доводи до нових резултата при проучавању права, резултата који се иначе не могу постићи без оваквог прилажења правним проблемима. На, дакле, у основи заједничком становишту (18) о карактеру резултата који се добијају у упоредном праву, заснива се и становиште да je оно наука, jep има и своје специфичности које се не cpehy код одговарајућих грана унутрашњег права, чак и када се оне тичу правних односа и правних појава исте врсте (нацр. грађанско право, кривично право, и сл.). Овакво гледиште je, временски, приоритетно. Оно je дошло да изрази сву важност и реалност' резултата који се постижу упоредним правом, при чему je, као и, по правилу, код сваке новине, било и извесних прецењивања у правду одређивања значаја упоредног права. А када се усто има у

(16) У вези са тим поставља се и питање имена. Да ли „упоредно право“ или „упоредно проучавање права“, у цил>у да и назив одговара природи саме установе коју обележава. То je, свакако, као могућност постављања проблема, тачно и оправдано, но то није ни нужно, ни битно, jep то није ј едини случај када назив једне правке дисциплине не одговара самој природи дисциплине у питан,у (такав je, например, случај са међународним приватним правом, које није, по скоро опште усвојеном схватању, ни међународно ни приватно, па ипак се тај назив за ову правку дисциплину и даље задржава) већ неким њеним другим особинама. Исти je случај и овде, тако да назив „упоредно право“ може да буде задржан без обзира на решение овог спора о самој правној природи појаве у питању Quem penes arbitrium est, et lus et norma loquendis.

(17) Главки заступници овог мишљења су Edouard Lambert и Raymond SaleiUes. У новије време се оно заступа у делу Armlnjon- Nolde-Wolff.

(18) Поред свих различитости које иначе постоје у низу појединости код аутора који заступају ово гледиште.