Анали Правног факултета у Београду

и

ради, излагању па чак и примени унутрашњег права све више срећу компарације са одговарајућим установама других држава, уз, разуме ce, указивање, код тих установа, на сличности и разлике. Међутим, овај начин обраде je данас постао толико развијен да се он не користи више само као допунски, већ се поједини проблеми третирају на „међународном” плану, а то значи с обзиром на њихово појављивање и регулисање у више правних поредака и државноправних система (и то најмање два, а по правилу и више), при чему ниједан од њих није основни, већ сваки од њих постаје извор за материјал из кога би се, после констатације онога што je опште и заједничко, као и онога што je специфично у свакоме од њих (или групама њих), могли изводити извесни општи закључци, који би претстављали сада чак извесна уопштавања у правду формулисаньа појединих установа „општесветског”, „међународног” (универзалног или регионалног) значаја и појављивања, па чак и евентуално и њихово систематизовање било у уобичајеним оквирима правних система унутар појединих држава било чак и по неком новом, своме предмету адекватном, систему (14). И најзад, у тој проширеној и осамостаљеној употреби овога начина прилаженьа правним проблемима отишло се данас толико далеко да се већ говори и пише о упоредном грађанском, кривичном, уставном, административном итд. праву, тако да данас већ имамо читаве систематске обраде појединих делова права као таквих, тј. као појава у светским размерама, и управо третираних, са више или мање успеха, као целина, које се чак супротстављају систематској обради истих тих, или бар истоименованих делова и грана права у унутрашњем праву сваке одн. било које државе. А усто je, сасвим разумљиво, кад je већ дошло до овако широке употребе овог начина при обради питања права, морало доћи и до посебних радова (прераслих и до дебелих томова) о самој оправданости овога начина, историји његове употребе, значају који он има и резултатима, одн. користима који се могу постићи његовом употребом, домену примене, па чак и самој методологией употреба овог начина при обради права (15). Најзад, када je већ сам

(14) Например; осигурање, транспорт, брак, и сл.

(15) Међу најважнијим навешћемо, хронолошки, следећа дела:

Azcarate: Ensayo de una introduccion al estudio del derecho comparado, Madrid, 1894; Sauser-Hall: Fonction et méthode du droit comparé, Génève, 1913; lonesco: Introducere la dreptul civil comparât, Bucarest, 1925; Martinez Paz: Introduccion al studio del derecho comparado, Cordoba, 1934; Mario Sarfatti; Introduzlone allô studio del dirltto comparato, Torino, 1933; Alexandre Otetellsano: Esqlsse d’une théorie générale de la science du droit comparé, Paris, 1940; Adolf Schnitzer: Vergleichende Rechtslehre, Basel, 1945; H. C. Gutterldge: Comparative Law, Cambridge, 1946/11 ed. 1949; prevod na francuskl: Le droit comparé, Paris, 1953; v. 1 prlkaz ove knjige od dr. Vojislava Spalća, Arhiv za pravne 1 društvene nauke, 1951, br. 2, str. 338—340); Pierre Armin) on Baron Boris Nolde Martin Wolff; Traité de droit comparé, t. I —III, Paris, 1950 —1952; René David; Traité élémentaire de droit civil comparé, Paris, 1950.

■УПОРЕДНО ПРАВО МЕТОД ИЛИ НАУКА