Анали Правног факултета у Београду
УПОРЕДНО ПРАВО МЕТОД ИЛИ НАУКА
15
делатности да се та делатност, без обзира на заједничност објекта посматрања и изучавања са некем другом нравном дисциплином, потпуно осамостаљује, и, нарочито у вези и на основу самосталних и различитих резултата и закључака до којих се долази управо таквим посматрањем, управо таквим начином рада, постаје и самостална нравна дисциплина у систему правних наука. И то би, у односу на полазни критеријум научне систематизације, претстављало, бар у области права а и у области многих других друштвених наука, други изузетак. И то изузетак, по нашем мишљењу, потпуно оправдан (23).
Поставља се питање да ли се овај други изузетак не односи, одн. да ли се он не би бар у извесним случајевима могао да односи и на упоредно право када je у питању одређивање природе и карактера упоредног права. И, по нашем мишљењу, позитиван одговор на ово питанье може да се да, но то само у односу на други део овог питања. То значи да упоредно право, одн. упоредно проучаван>е права није увек (и не може то увек да буде) самостални, нови део правке науке (и он то по правилу није), али да није искључена могућност да он то у неким случајевима и буде. То другим речима значи да je упоредно право у принципу само метод посматрања правних установа које су већ предмет других правних дисциплина, и то метод који својим коришћењем омогућује боље упознавање самог предмета проучавања, његове особине, а нарочито метод који пружа основа за стварање мерила за оцену њихове вредности. И то je у пракси најчешће случај. Квантитет новина, посебно нових закльучака до којих се долази, нарочито у оквиру ужих области коришћења упоредног права, није довољан да већ формулисаном и кроз једну грану права обрађиваном предмету да такве нове изгледе, да га прикаже у новој светлости и са других становишта који се не користе у унутрашньем праву, па да би се оно таквим проучавањем права могло, као што je то случај са општом теоријом права и филозофијом права, одвојити као посебна дисциплина. Међутим, то се при систематском упоредном проучавању права може, по нашем мишљењу, и догодити. Али само може, и то ће бити мислимо онда када новина резултата, јачина снопа светлости који се кроз упоредно право баца на већ проучаване предмете права буду такви да они, својим повећаним квантитетом (при чему je, разуме се, од огромне важности и квалитет новина тих резултата, одн. снопа бачене светлости), чине да се и сам квалитет, сама природа проучавања права мења, тако да добија толике нове особине да нужно мора претстављати самосталну дисциплину у оквиру правке науке. Но то, нагласимо још једанпут, не само није увек случај, него то није
(23) О овоме питању в. д-р Јован Ђорђевић: Систем права, Архив за правне и друштвене науке, 1950, св. 1, стр. 7—64.