Анали Правног факултета у Београду

22

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

облици својине већ су ограничена својине као општег и јединственог присвајања, то су jura in re aliéna као например службености (нарочито плодоуживање). Свеобухватност својине je у вези са претходно реченим и значи да су сва овлашћења која се односе на непосредно коришћење и располагање ствари садржана у својини (и сливају се у два основна овлашћења коришћење и располагайте ствари) (11), Апсолутност својине у једном смислу je уствари сажетији израз њене недељивости и свеобухватности; то je „потпуна”, „неограничена власт над ствари”, као што се често говорило и говори; али у правнотехничком смислу апсолутност својине има и други смисао на који ћемо се касније вратити.

Рекли смо да ce непосредно присвајање ствари изражава у коришћењу и располагању. Но располагање може да буде фактичко (напр. трошење, уништење ствари), и ова страна располагања спада уствари у употребу, у коришћење ствари. За карактерисање својине много je важније тзв. правно располагање. A правно располагати својином значи пренети својину у целини или делимично, односно пренети сва својинска овлашћења или само нека или делове овлашћења на друти субјект. Но то располагање треба да буде слободно, као што je и коришћење ствари слободно, то je суштинска карактеристика својине, непосредна нужна последица њеног својства као надградње присвајања робе. Та слобода у коришћењу и располагању пројицира се у једно важно, основно начело буржоског права, у начело аутономије воље (12). Из овлашћења располагања својином настаје уговор, уговарање, правки промет, пренос права правним пословима. И у тој појави je полазна тачка за објашњење појма имовине.

111

У буржоаској теорији субјективна грађанска права се деле на лична и породична с једне стране, и на имовинска с друге стране. Ми сматрамо да породична права не спадају у грађанско право и да су изрази грађанско и имовинско право синоними. Међутим у буржоаској теорији грађанског права, која je толико разрађена.

(11) Уобичајена je дефиниција да ce y праву својине налазе три основна овлашћења: држање, коришћење и располагање. Но држаше (не и државина, јер je она само фактичка, не и правка, на правном основу заснована својина) није самостално овлашћење, то je само фактичка претпоставка вршења друга два овлашћења.

(12) Овде, разуме се, не улазиыо у то да ли je, са гледишта филозофије, та воља детерминисана или не. Сигурно je да се путем економског и грађанскоправног промета изражава уствари једна друштвена стихијност која лежи у суштини робно-новчаних односа. Но правнотехнички та воља има огроман значај, она je тај елемент кроз који се изражава нормативност у праву, кој и га квалитативно одваја од економике.