Анали Правног факултета у Београду

СВОЈИНА И ИМОБИНА

23

врло се мало писало о имовини, имовинским правима као појму, тако да ни данас није рашчишћено шта je управо имовина. Француски писци Обри и Ро (13) уочили су да je имовина специфична категорија грађанског права, но они су je схватили као атрибут личности, као атрибут који има свако лице, чак и новорођенче без икаквих економских добара, и тиме су ту категорију помешали са правном способношћу. Под имовинским правима пак буржоаски писци схватају „права процењива у новцу” (14). То je међутим једна крупна логична грешка јер право, као однос овлашћења и обавезе није процењиво у новцу, већ само објект права. (Право својгше као скуп овлашћења истоветно je и на једној свесци у вредности од десет динара и на једном брилијанту у вредности од сто хиљада динара.)

Имовина се обично дефинише као скуп права и обавезакоја се дели на активу и пасиву. У активу се урачунавају апсолутна права, пре свега стварна, и потраживања из релативних, облигационих права, а у пасиву само обавезе из релативних права. Но такво схватање активе и пасиве je површно и у основи нетачно, jep изгледа да се на тај начин удвостручују извесни елементи имовине. Например, ако je Примус продао Секундусу један радиоапарат али га још није предао, тај апарат по праву својине je актива у имовини Примуса, a такође актива у имовини Секундуса као потраживање из уговора о купопродаји. Но у Примусовој имовини ниje само актива него и пасива као обавеза из уговора о купопродаји. Противречност je очигледна (15),

Да бисмо покушали решити ову противречност морамо прво да се задржимо на разликовању субјективних права на апсолутна и релативна. Знамо join из римског права да je основна разлика између апсолутних и релативних права у томе што апсолутна права, као напр. својина, дејствују према свима (erga omnes), док релативна права дејствују само међу странкама, међу одређеним конкретним лицима. Према титулару апсолутних права сва су лица обавезна да га не ометају у вршењу права, док код релативних права друго лице у конкретном правном односу има обавезе. Има, разуме

(13) Aubry et Rau, Cours de droit civil français, 1917, T. IX, p. 333 et suiv.

У нашој правној литератури појмом имовине нарочито се бавио, колико нам je познато, професор Станко Франк, али он je посматрао та] проблем са гледишта кривичног права. Вид, С'танко Франк, Појам имовине у казненом праву, Загреб, 1941.

(14) Тако дефинише например Planiol, Traité élémentaire de droit civil, 1937, T. I, стр. 723 који за имовину каже да je то „скуп права и обавеза i.charges) процењивих у новцу“. Слично и Krainz-Pfaff-Ehrenzwelg, System des österreichischen allgemeinen Privatrechts, 1926, 1/1, стр. 124 који тврди „процењива права су имовинска права“.

(15) Вид. о томе и А. Гаме, Увод у грађанско право, стр. 200 и сл.