Анали Правног факултета у Београду

EXHEREDATIO SUI

45

јена употребљаван je as rude или as signatum уз помоћ libripens-a. Занати су исто тако били још неразвијени. Најамки рад слободног човека није join био раширен, а можда није био ни познат. И трговина и занати су били нерентабилан, ризичан и понижавајући посао којим су се бавили само ситни људи. Па и они нису могли живети само од тога, већ су морали имати и комад земље који су добијали тешком муком, после побуна, од државе и то само два југера, или жртвујући у извесној мери своју слободу и уз тешке услове експлоатације као клијенти у precarium од патрона. Зато су чланови породице били до крајности упућени на породицу и породичну имовину. Ван ње они заиста нису могли наћи потребна средства за издржавање. Идеолошки одраз оваквога стања био je римски породични религиски култ сличен у породичном оиьиштужртвенику и обожаваау мртвих предана лара и пената, а аегова правка надградња велика власт paterfamilias-a над члановима породице али и обавеза да чува породичиу имовину наслеђену од предана (paterna avitaque) за чију заштиту je још Закон од дванаест таблица предвиђао установу cura prodigi.

|lод оваквим условима лишити некога члана породице учешћа у наслеђу имовине de cuips-a, значи лишити га могућности да опстане као Слободан човек./Да би могао живети такав suus би био принуђен или да иде у рошГгво, или у клијенте или, у најбољем случају, у плебејце, али у сваком случају je био искључен из редова патрициских породица. То значи да je лишити некога наслеђа било исто што и искључити га из породице, а то се могло десити само као тешка казна за тешки преступ, казна до које je по Закону од дванаест таблица, долазило тек после тога што je filius по трећи-пут учинио такву кривицу да je заслужио продају у mancipium. Право paterfamilias-a на кажњавање лица која се налазе под његовим patria potestas, пак, je нешто сасвим друго од „завешталачке слободе“ и „ексхередације“. Зато се не може, као што то раде присталице „класичне теорије“, позивати на ius vitae ас necis paterfamilias-a да би се доказало његово право ексхередације. Да се у тестаменту calatis comitiis могла изрећи оваква казна над члановима породице de cuius-a, Закон од дванаест таблица би то морао изрично поменути, као што je поменуо све друге казне и лишавања чланова породице њихових породичних права и права према продичној имовини —• emancipatio, продаја у mancipium, туторство, старательство. Закон од дванаест таблица, међутим, нема такву одредбу нити ма на који начин прави алузију на право ексхередације. 11. Право ексхередације sиг je непомирљиво са римском породичном религијом. И стара римска религија je онемогућавала ексхередацију sui и именование extraneus-a за наследника. У време када je религија играла огромну улогу у целокупном животу