Анали Правног факултета у Београду

Римљана (а то je несумгьиво било у време употребе тестамента calatis comitiis), центар свих збивања сваког грађанина je његово породично огњиште наслеђено од предака и породично гробље у коме су они сахрањени. Ту су приношене жртве мртвим прецима који су се претворили у породична божанства и од чије воле и расположења зависи cpeha и успех у животу сваког Римл>анина. Римљанин тада цео свој живот води заједно са прецима. НЬима се обраћа у тешкоћама и верује да му они огромно помажу и да њима има да захвали за сваки свој успех. Он нема других божанстава којима би се обратно, јер државни богови се старају о државним пословима а не о бригама појединаца. Зато одвојити га од породичног огњишта жртвеника и гробова предака значи оставити га да буде потпуно напуштен и беспомоћан.

Искључене из наслеђа повлачило би несумгьиво такву последицу, jep je Римљанин могао основати свој породични жртвеникоггьиште само на тај начин што би пренео ватру са огњишта својих предака (као што се и нови град могао основати само ако се од метрополе добије овлашћене да се пренесе ватра са неног огвьишта-жртвеника), а то право било je везано за право наслеђа. Искључење из наслеђа би се зато приближавало aquae et ignis interdictio и претстављало једну од најтежих казни. Зато се оно не може никако претпоставити као редовно, нормално овлашћење paterfamilias-a при правлењу тестамента calatis comitiis.

Са друге стране, римска религија je наметала paterfamilias-y бригу за продужегье породице обавезу да обезбеди наследнике који ће после гьегове смрти одржавати ватру на породичном опьишту и приносити жртве прецима-боговима, у чије ће редове и он ући после смрти. Он je то могао урадити или на тај начин што he имати своје потомке, или he адоптирати или адрогирати некога који на тај начин постаје suus и према томе обавезан да приноси жртве прецима нове породице. Пошто се то могло постићи и овим путем, све док je paterfamilias био жив за породично оггьиште није постојала опасност да he се угасити. Зато ius vitae ас necis није претстављало опасност за религију и она га je, ради задовољења других потреба због којих je оно установлено, помагала. Међутим, ексхередација у тестаменту, која треба да ступи у дејбтво тек после смрти paterfamilias-a, јесте нетто сасвим друго. Она би, због једног другог правила римске религије о коме ћемо мало ниже говорите, доводила до гашегьа породичног оггьишта, што je за Римљанина који умире била највећа несрећа. Зато се право ексхередације sui и ius vitae ас necis не могу изједначити.

Најзад, по правилима старе римске религије не може се истовремено служити два sacra privata, два породична религиска култа. Због тога се при преласку из породице у породицу путем та-

46

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА