Анали Правног факултета у Београду

EXHEREDATIO SUT

47

nus-a или адопције није могло служити породичном култу нове породице пре ослобођења од ранијег породичног култа, na je саставни део формалности које су ce обављале при извршењу ових аката био и detestatio sacrorum ослобођење од ранијег породичног култа. Оваквог поступка није било код тестамента. Her es je неоспорно био обавезан да служи породичном религиском култу de cuius-a а ништа не доказује да je ма када heres institutus морао претходно бити ослобођен ранијег породичног култа. Чак један Лабеов текст изгледа да доказује супротно: Isdem comitiis, quae „calata” appellari diximus, et sacrorum detestatio, et testamenta fieri solebant(7). Два et (et sacr., et test.) указују прилично јасно да ce ради о два разна акта, да формалноети тестамента нису садржале у себи и detestatio sacrorum. Ако je тако, ако поступай прављења тестамента није садржао у себи detestatio sacrorum, нити се при прављену тестамента предузимао detestatio sacrorum као самостални поступак, онда то служи као доказ да у старом римском праву није постојала пракса да се за наследника именује extraneus.

111. Аргумент извучен из Закона од дванаест таблица. Ни основни аргумента класичне теорије не могу издржати критику. Она се ослања на два основна аргумента: 1. једном, извучеком из Закона од дванаест таблица: одредба uti legassit suae rei ita ius esto према Помпонијевом тумачењу (8) потврђује или установљава апсолутну слободу завештања за paterfamilias-a; 2. другом, извученом из читенице да je querella inofficiosi testamenti —• тужба која je установила т. зв. материјално нужно наследно право у корист извесних сродника и тиме ограничила слободу располагања тестатора створена у другој половини Републике, када више testamentum calatis comitiis није био у употреби.

Одредба Закона од дванаест таблица на коју се позивају присталице класичне теорије изазива једну специјалну тешкоћу која пре снега треба да буде отклоњена. Реч je о њеној реконструкции. Оригиналки текст Закона од дванаест таблица није сачуван, а његова реконструкција je извршеиа на основу цитата нађених у другим изворима. Овај текст налази се у изворима цитиран у трима, међусобно различитим редакцијама.

Прву редакцију дају Гај, Помпоније и Јустинијанове Институције(9). По њима текст гласи: „uti legassit suae rei) ita ius esto”. Пети текст се налази и y Јустинијановим новелама (XXII, 2 рг.), само je y њему уместо suae rei речено de sua re.

(7) Aulus Gellius, Noctes Atticae XV, XXVII, 3

(8) D. L, 16, 120: „uti legassit suae rei ita ius esto” latissima potestas trltiuta videtur et heredes instituendi et legata et libellâtes dandi, tutelas quoquae Instituendl.

(9,Gaius, Inst. 11, 224; Pomponlus, Libro qulnto ad Qulntum Mucium, D. L, 16, 120; Inst. 11, 22, pr.