Анали Правног факултета у Београду

EXHEEEDATTO SUI

53

„Verbis legis XII tabularum his .. . latissima potestas tributa videtur .. . Sed id interpretatione coangustatum est vel legum vel auctoritate iura const! tuen tium”, стварно ништа не мења. Оно je, очигледно, само Ломпонијево тумачење овога текста, које му je било потребно, а коме je прибегао по познатој навици римских правника да настоје да својим мипиьегьима прибаве ауторитет Закона од дванаест таблица.

IV. Аргуменат извучен из Querela inofficiosi testammti. Други -ослонац класичне теорије јесте querela inofficiosi testament!. Најстарији правый текстови који помињу ову тужбу су из времена Га ja а они се позивају на конституције из времена Трајана (27), али ce у делима неких историчара и оратора join много раније помињу тестаменти који су нападнути због тога што су противни officium pietatis. Тако Valerius Maximus (28) помиње такав случај пре 49 и 48 године пре н.е., a Quintilianus (29) после 5 године н.е. Према резултатима истраживања она je постала пред крај Републике или почетном Принципата и резултат je праксе колегије центумвира (30). Присталице класичне теорије сматрају да je увођење ове тужбе прво ограничение завешталачке слободе и да je оно настало „у моменту када су тестаменти, противни officium pietatis, почели вређати јавно мнење” na je колегија центумвира „дошла на мисао да прибегне једном средству које joj je можда сугерирала слична пракса грчких судова, да би заштитила интестатске наследнике, за које joj се чинило да су неправедно лишени наслеђа” (31). Пре тога je постојала апсолутна завешталачка слобода, коју није ограничавала ни обавеза de cuius-a да помене у тестаменту чланове своје породице и за коју извесне присталице класичне теорије (нарочито Жирар) сматрају да je постојала још у време Закона од дванаест таблица. Јер „... слобода остаје потпуна иако je њено коришћење подвргнуто формалностима: обавеза наметнута шефу породице да претходно лиши имовине sui да би могао оно што би њима припало дати другоме, не сужава његову слободу да их ексхередира, као што ни обавезна употреба свечаних речи при именованьу наследника не сужава његову законом установљену слободу да именује кога хоће; као што ни обавеза да претходно именује наследника да би могао чинити легате, ослобођења, именовање тутора не сужава његову законом установљену слободу да именује кога xohe; као што ни обавеза да претходно именује наследника да би могао чинити легате, ослобођења, именование тутора не сужава његову слободу да одреди легате, врши ослобођења и именује туторе“ 32 ).

(27) D. V. 3. 7. (28) V. M. VII, 7,2; VII, 8, 2. (29) Inst. or. 9,2, 9, 23.

(30) Cf. Girard 909; Monier p. 624 et suiv. (31) Girard, op. oit. p. 909.

(32) Girard, op. cit. D. 900 n. 2.