Анали Правног факултета у Београду
ДИСКУ СИЈА
61
су у непосредној вези са народом, да добро познају месне и личне прилике грађана, да народни одбори оснивају и воде установе васпитног и социјалног старања и предузимају мере социјалног старагьа уопште и да су зато у могућности да предузму на време подесне мере и да тако пруже брзу и ефикасну помоћ. Све je то у основи тачно, али je пракса показала да извршни народни одбори као органи старательства ипак нису делали како треба и нису постигли потребне резултате. Разлоге томе, по нашем мишљењу, треба тражити више у разводњеном и неодређеном делању извршних народних одбора као органа старательства, који су сав посао органа старательства препустили референтима за старательство, него у самом избору извршног народног одбора за органе старательства. Референт за старательство није био довольно стручан, нити са довольно ауторитета кад je наступао у име органа старательства. Он се покривао ауторитетом народног одбора, али ипак није имао сам довольно ауторитета. Колективан орган, поготово ако има већи број чланова, без законом јасно прецизираних права и дужности и предвиђених санкција, не може, обично, да дела ефикасно.
С друге стране, само једно лице старательски судија, референт за старательство, или макакав појединац не може, сматрамо, преузети на себе онако одговорне функције какве су нашим Законом о старательству и друштвеним потребама одређене. Има мишлвења да би такве задатке могао да оствари референт за старательство или садашньи савет за социјалну политику и здравствену заштиту, или да би орган старательства могао да буде старательски судија као појединац у оквиру редовног суда или изван њега, слично положају судије за прекршаје.
Данашњим нашим потребама најбоље би одговарало једно тело, не појединац, које ће бити довольно колективно да би се обезбедило остварење врло одговорних функција и цильева нашег старательства, али истовремено и са довольно диференцираном личном одговорношћу, и стручним способностима, да би се обезбедила лакша и больа контрола, и примена законских прописа. Притом посебну пажњу треба посветити обезбеђењу оних услова који се код старательства, чије су функције врло тесно повезане са свакодневним животом најширих народних редова, јављају као нужни: стварно и тачно познавање фактичког стања лица о којима се ради, активан, ефикасан али и пун такта и пажње однос према таквим лицима и средини у којој се она крећу и живе. По нашем мишљењу, такво решење нашло би најбољи израз у установи старательског већа (суда, стола, коморе) ко je би решавало и одлучивало у саставу од: једног сталног старательског судије изабраног од народног одбора, два члана већа, предложена од стране друштвених организација, али одређених од стране народних одбора, и, можда, једног члана кога би савет за социјалну политику и здравствену заштиту одредио